Ratni dnevnik Miće Popovića

Jedna do najboljih latinoameričkih knjiga svih vremena ili „hispanoamerički Uliks”– roman „Tri tužna tigra” Giljerma Kabrere Infantea (1929–2005), kubanskog književnika, novinara, lingviste prevodioca, filmskog scenariste i kritičara, iz 1967. godine, prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku u prevodu sa kubanskog Branka Anđića i Ljiljane Popović Anđić.

Giljermo Kabrera Infante rođen je u porodici komunističkih aktivista, a posle pobede revolucije zauzimao je važne položaje u kulturnom životu Kube. Bio je direktor Narodnog saveta za kulturu, upravnik Instituta za film, zamenik direktora dnevnog lista „Revolucija”. Za njegov književni razvoj važan je period kada je u ovom listu uređivao dodatak za kulturu, kada je napisao knjigu pripovedaka „Kako u miru tako i u ratu”, i kada je zapravo idejno počeo da se odvaja od Kastrovog režima. Uprkos tome, 1962. godine ipak je dobio položaj atašea za kulturu u kubanskoj ambasadi u Briselu, gde je boravio tri godine. Kada se 1965. godine vratio na Kubu zbog majčine sahrane, kontraobaveštajna služba uhapsila ga je kao ideološki sumnjivog. Iz zatvora je pušten posle četiri meseca, a zatim je zauvek napustio Kubu sa porodicom, kratko je živeo u Barseloni i Madridu, da bi se konačno nastanio u Londonu, gde je ostao do kraja života. Ono što je napisao o tom iskustvu objavljeno je posle njegove smrti pod naslovom „Mapa koju je nacrtao jedan špijun”. Godine 1964, za rukopis „Pogled na svitanje u tropima” Giljermo Kabrera Infante dobio je tadašnje najuglednije književno priznanje španskog govornog područja za roman godine, koje je dodeljivala izdavačka kuća „Seiš Baral”. Tri godine kasnije u Španiji je objavljena prerađena verzija ovog romana, ali sa naslovom „Tri tužna tigra”. Ovaj roman je 1979. godine dobio i prestižnu Servantesovu nagradu.

Kabrera se nikada više nije vratio na Kubu, a Vladislav Bajac, glavni urednik „Geopoetike”, ističe upravo to da je ovaj roman omaž lepoti njegove domovine i maternjeg jezika, kubanskim dijalektima, zbog čega je i rečeno da je knjiga prevedena sa kubanskog.

– Infante je bio poznavalac popularne kulture i filma, družio se sa Bitlsima, poigravao se jezikom, i uopšte, pokazao da i ozbiljne stvari treba da budu predmet šale. Roman „Tri tužna tigra” sadrži više od 700 fusnota, a bezbroj je načina na koji može da bude tumačen, a u svoje vreme predstavljao je i svojevrsnu romanesknu revoluciju – rekao je Bajac.

Zbog toga su prevodioci umesto predgovora dali „uputstvo” za čitanje ove knjige – kolaža, koju još upoređuju i sa Petronijevim „Satirikonom” i „Tristramom Šendijem”, gde je osnovno da se jezik i u prevodu shvati kao fluid koji teče između pisca i čitaoca, bez rečnika, uobičajenih predstava o greškama, i slično.

„Geopoetika” je 70 godina posle nastanka premijerno objavila ratni dnevnik iz zatvora, zajedno sa pričom „Sveti Antun”, Miodraga Miće Popovića, u ediciji „Retro premijere”.

– Čovek se nalazi u zatvoru i seća se upravo završenog rata. U pauzama saslušanja i zatvorskih poslova, on vodi dnevnik. Bio je vojnik i učestvovao je u borbama. Da li se borio na gubitničkoj strani? Ne, on je ratovao na strani pobednika. Koji je njegov prestup? Na ovo pitanje zatvorenik ne može tačno da odgovori. Kao ni na ono da li mu sleduje kazna ili će možda biti pomilovan..., uvodna je reč autorovog sina Jovana Popovića u knjizi „Sveti Antun, Ratni dnevnik iz zatvora”. Knjiga je obogaćena i crtežima Miodraga Miće Popovića, nastalim u isto vreme kada i rukopis. Pored književne vrednosti, ovo delo ima i istoriografski značaj za period kraja Drugog svetskog rata i prvih godina posle rata.

„Sinoć sam pokušao da crtam. Na kraju, u očajanju, pobacah papire u vatru (u kaljevu peć, koju drugovi, srpski seljaci, vrlo duhovito zovu „spomenik”). Nisu ti moji sinoćni pokušaji bili ono što ja zovem crtež, i što mi se, kad sam između ateljea i porodice, tako često, i često tako glasno odaziva. Umetnost je za mene, na neki način, kao kafa za Turčina. Nikad bez nje ne ostati! Ako nema prave, uzimati makar i surogate. Meni je pisanje surogat za crtanje i slikanje. I... nisam nikoga uvredio. Književnost je takođe surogat za umetnost. Ne Cico, ne sabiram ja babe i žabe, nego, neka se skupe svi pisci od Ezopa do Hakslija (i Dostojevskog), pa ne mogu naći reči za ono što govore Rembrantovi `Verenici`”, odlomak je iz dnevnika Miće Popovića.

Među novim izdanjima „Geopoetike” nalazi se i studija Zorice Đergović-Joksimović „Pevanja Vuka i Vrane”, istraživanje uticaja koji je poezija Vaska Pope izvršila na jednu fazu stvaralaštva engleskog pesnika Teda Hjuza, ukazujući na zajedničke osobine dva pesnika, čija su dela, pored ostalog, bila inspirisana mitologijom i antropologijom.