Андрића пореде са Хитлером

Бошњачки интелектуалци српског нобеловца Иву Андрића упоредили су са Хитлером, а његово дело прогласили геноцидним на промоцији књиге Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања”, у мостарском Центру за културу, вест је коју је јуче пренео Танјуг. Иначе, ову књигу код нас је објавила београдска издавачка кућа „Клио”.

Оценивши да је Махмутћехајићево дело „прво целовито испитивање односа националистичких, оријенталистичких и културно расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву”, посланик СДП-а у Скупштини Херцеговачко-неретванског кантона Нерин Диздар изјавио је како је „Андрић декадентнима увек означавао само Турке, муслимане и ислам”.

Диздар је истакао је и да бројни књижевници који га бране, попут Ивана Ловреновића и Миљенка Јерговића, „не желе да признају његов расизам”. Овом приликом речено је и како не стоје аргументи да је Андрић био паметан, па није могао бити националиста, јер су „и Адолф Хитлер и Добрица Ћосић и Војислав Шешељ били паметни”.

Након поређења са Хитлером, Диздар је своју „аргументацију” о Андрићевом расизму пронашао у његовој докторској дисертацији, истичући како су Андрићеве књиге за резултат имале „геноцид над Бошњацима, посебно у Вишеграду”. У прилог томе навео је и чињеницу да Андрића данас цитирају хрватски и српски политичари, попут Милорада Додика, Војислава Шешеља, Ивана Мусе па чак и бившег председника Хрватске Иве Јосиповића, речено је у овој информацији.

И други учесници промоције Махмутћехајићеве књиге Андрића су оптуживали за „негативан однос према муслиманима и Босни”, а његову књижевност описивали као „велики антибосански пројекат, великосрпски пројекат, резултат Недићевог режима, у ком су добри Бошњани приказани као реметилачки фактор”. Универзитетски професор Вахидин Прељевић Андрића је назвао „фантомским монструмом који је фалсификовао историју”, истичући да су његова дела користила „у пропагандне сврхе током рата у БиХ”.

Књижевни теоретичар Сањин Кордић тврди како су „Андрићеви романи делом расистички, али је позивао јавност да их, ипак, чита и суочи се с њима кроз процес 'детрауматизације'”.

Књижевни историчар Станиша Тутњивић, који је још 1989. године написао књигу „Књижевне кривице и освете”, недавно је у „Свескама” Задужбине Иве Андрића објавио текст поводом књиге Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања”, дајући уједно и хронолошки преглед овакве рецепције Андрићевог дела пре ратова деведесетих година, али и од 1961. године.

– Још пре више од десет година објављен је зборник радова са скупа у Тузли који је био посвећен Андрићевом делу, где је Андрић био оптужен за геноцид. То што сада српског нобеловца пореде са Хитлером није ништа ново, то је заправо врхунац такве врсте рецепције дела Иве Андрића. То је једна немогућа прича, која је одавно започета и која је врло широка. И Махмутћехајић у својој књизи довео је Андрића у везу са фашизмом, комунизмом и расизмом, а ниједан књижевни критичар, теоретичар или историчар не би могао да потврди такав однос према уметности. Формирано је једно квазимишљење да је Иво Андрић у свом делу негативно представљао муслимане, па и да је целокупна српска књижевна традиција, укључујући донекле и хрватску, наметнула одређену кривицу муслиманима због последица које је османска власт оставила у Босни. Све то у оквиру стереотипа о великосрпској хегемонији, која се смешта у такав вид рецепције једног књижевног дела – каже за наш лист Станиша Тутњевић, оцењујући књигу Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања” као недостојну пажње, не само због нечитљивости, већ и због њеног квазиисторијског и квазифилозофског садржаја.

Мухарем Баздуљ, пишући о бошњачкој академској сатанизацији Иве Андрића, која је доспела и до угледног америчког часописа „East European Politics & Societies”, где је пре више година био објављен есеј Русмира Махмутћехајића „Андрићизам: естетика за геноцид”, поред тога што аутору замера нелогичности и исхитрене закључке, духовито је приметио и то да Махмутћехајић заправо указује част Андрићу, измишљајући читав нови термин „андрићизам”, будући да не постоји на пример „шекспиризам” или „толстојизам”.

РЕАГОВАЊЕ

Нетачно цитирање

(Поводом текста „Андрића пореде са Хитлером”, 12.1. 2017)

У тексту под насловом „Андрића пореде са Хитлером” објављеном на овим странама  пренета је Танјугова информација у којој је цитиран професор Вахидин Прељевић. Нашој редакцији јавио се проф. Прељевић са објашњењем да је цитат нетачан. У демантију који нам је послао пише:

У Вашем цењеном листу у чланку који носи наслов „Андрића пореде с

Хитлером”, објављена је и у штампаном и у дигиталном издању једна гнусна лаж, којом се на најгрубљи начин нарушава мој углед као академског радника. Ту стоји: "Универзитетски професор Вахидин Прељевић Андрића је назвао ‘фантомским монструмом који је фалсификовао историју’”, истичући да су његова дела користила у  „пропагандне сврхе током рата у БиХ". 

Истина је сасвим супротна, ја сам, наиме, између осталог, рекао да

накарадна, идеолошка читања праве од Андрића фантома и монструма да би фалсификовали историју.  Уосталом, цели ток и смисао мог излагања је управо био тако интониран, јер се бавио злоупотребом Андрића у политичке сврхе. 

Вахидин Прељевић послао је и свој текст објављен на бањалучком порталу бука.com писан овим поводом. Преносимо део овог написа:

Неки портали су пренели „вест”, у којој је, између осталог речено и то да је на разговору о књизи „Андрићевство” Русмира Махмутћехајића, уприличеном у Мостару, универзитетски професор Вахидин Прељевић изјавио како је „Иво Андрић фантомски монструм који је фалсификовао повест”.  Ове „своје” речи сам у неверици прочитао управо док сам у књижари стајао у реду за касом с новом књигом Светислава Басаре која, ето случајности, носи наслов „Андрићева лествица ужаса”.

Фабрикована вест се као вирус проширила не само у Босни и Херцеговини, него и у регији, добацивши чак и до немачког говорног подручја. Једино од свега је истинито да сам учествовао у том разговору, а смисао мојих речи као и смисао мог излагања био је управо супротан. Шта сам рекао? Поновио сам више пута, да накарадна „читања” од дела Иве Андрића праве идеолошког „фантома”, монструма помоћу којег онда такви острашћени следбеници желе фалсификовати повест.

Не дакле, глухо било, да је Андрић монструм, него да га таква читања претварају у фантома да би га злоупотребили у своје сврхе. Уосталом, на исти начин као што медијски терористи монтирају изјаве и представљају их као стварне, производећи јавни линч, којем је, ето, овај пут била изложена моја маленкост…”.