Сухомеснати производи на менију

Током зимске сезоне повремено се у медијима провуче информација да и није тако здраво конзумирати месне прерађевине попут сланине или кобасице. Сасвим довољно да се многи који ове намирнице обилато користе замисле или одмахну главом у знак неслагања са овом тврдњом. Иако је пре неколико година Светска здравствена организација издала саопштење у којем је писало да постоји тесна веза између конзумирања ових намирница и канцера, најбоље је да се застане и добро промисли у тражењу тачног одговара на ово питање. Да ли је могуће да су наши преци рецимо са почетка прошлог века копали сами себи јаму прављењем кобасица и сланине?

У стара времена рак је била ретка болест на нашим просторима, али данас је друга прича. Зато се може рећи да је друго време условило и појаву другачије хране која је можда задржала исто име, али се у методи справљања и квалитету намирница које се користе умногоме променила.

Сланина из 1906. и 2016. године су две сасвим различите сланине. У првом случају, производ је настајао од свеже свињске сланине и соли, која се после процеса усољавања сушила у пушници на буковом дрвету и/или кувала.

У савременој варијанти индустријског производа под називом сланина, поред поменутих састојака обавезно се додају адитиви. Конзерванси на пример Е-250, стабилизатори рецимо Е-407 Ц и још можда понеки адитив. У томе је кључна разлика.

Код кобасица и других месних прерађевина списак адитива је још дужи. А када се затрује храна постоји већи ризик од појаве одређених болести. Логично. Не би било први пут да се укаже на везу одређеног прехрамбеног адитива и канцера, али то није разлог да се оптужи производ у коме се налази тај конкретни адитив.

Ово питање дуго неће имати најтачнији одговор, јер је у питању комбинација многих фактора. Између осталог, кривац се може тражити и у савременој производњи и преради меса широм света. Од узгоја сировине, дакле свиња (говеда, живине) за чију се исхрану користе антибиотици, ГМ храна, до месне индустрије у којој се уз обиље адитива претварају у кобасице, шункицу и сланину.

Поједини медији такође повремено пишу о „ђубрету од меса”, месу пред истек рока (залеђено) које се, јер је јефтиније од свеже сировине, користи са справљање прерађевина.

Све оно што су наши преци чинили у традиционалној производњи меса потпуно је природно и нешкодљиво. Данас је то изводљиво само ако се има потпуно контролисан производни процес, од њиве до стола. Без ГМ сточне хране, пестицида и других отрова и наравно адитива (осим природних зачина) у производњи.

И шта остаје крајњим потрошачима? Одговор је као и у свему другоме, умереност у конзумирању месних прерађевина и бирање квалитетних производа уз обавезно читање декларација.