Suhomesnati proizvodi na meniju

Tokom zimske sezone povremeno se u medijima provuče informacija da i nije tako zdravo konzumirati mesne prerađevine poput slanine ili kobasice. Sasvim dovoljno da se mnogi koji ove namirnice obilato koriste zamisle ili odmahnu glavom u znak neslaganja sa ovom tvrdnjom. Iako je pre nekoliko godina Svetska zdravstvena organizacija izdala saopštenje u kojem je pisalo da postoji tesna veza između konzumiranja ovih namirnica i kancera, najbolje je da se zastane i dobro promisli u traženju tačnog odgovara na ovo pitanje. Da li je moguće da su naši preci recimo sa početka prošlog veka kopali sami sebi jamu pravljenjem kobasica i slanine?

U stara vremena rak je bila retka bolest na našim prostorima, ali danas je druga priča. Zato se može reći da je drugo vreme uslovilo i pojavu drugačije hrane koja je možda zadržala isto ime, ali se u metodi spravljanja i kvalitetu namirnica koje se koriste umnogome promenila.

Slanina iz 1906. i 2016. godine su dve sasvim različite slanine. U prvom slučaju, proizvod je nastajao od sveže svinjske slanine i soli, koja se posle procesa usoljavanja sušila u pušnici na bukovom drvetu i/ili kuvala.

U savremenoj varijanti industrijskog proizvoda pod nazivom slanina, pored pomenutih sastojaka obavezno se dodaju aditivi. Konzervansi na primer E-250, stabilizatori recimo E-407 C i još možda poneki aditiv. U tome je ključna razlika.

Kod kobasica i drugih mesnih prerađevina spisak aditiva je još duži. A kada se zatruje hrana postoji veći rizik od pojave određenih bolesti. Logično. Ne bi bilo prvi put da se ukaže na vezu određenog prehrambenog aditiva i kancera, ali to nije razlog da se optuži proizvod u kome se nalazi taj konkretni aditiv.

Ovo pitanje dugo neće imati najtačniji odgovor, jer je u pitanju kombinacija mnogih faktora. Između ostalog, krivac se može tražiti i u savremenoj proizvodnji i preradi mesa širom sveta. Od uzgoja sirovine, dakle svinja (goveda, živine) za čiju se ishranu koriste antibiotici, GM hrana, do mesne industrije u kojoj se uz obilje aditiva pretvaraju u kobasice, šunkicu i slaninu.

Pojedini mediji takođe povremeno pišu o „đubretu od mesa”, mesu pred istek roka (zaleđeno) koje se, jer je jeftinije od sveže sirovine, koristi sa spravljanje prerađevina.

Sve ono što su naši preci činili u tradicionalnoj proizvodnji mesa potpuno je prirodno i neškodljivo. Danas je to izvodljivo samo ako se ima potpuno kontrolisan proizvodni proces, od njive do stola. Bez GM stočne hrane, pesticida i drugih otrova i naravno aditiva (osim prirodnih začina) u proizvodnji.

I šta ostaje krajnjim potrošačima? Odgovor je kao i u svemu drugome, umerenost u konzumiranju mesnih prerađevina i biranje kvalitetnih proizvoda uz obavezno čitanje deklaracija.