Мајка, литература, вера

Књижевност је тиха уметност, писци пишу у тишини, понавља Ивана Димић усред буке око доделе Нинове награде, која успева да подигне чаршију на ноге у времену када више нико не обраћа пажњу на писце.

Жири је, донекле неочекивано, наградио њен први роман, Арзамас. Њена књижевна продукција досад је обухватала књиге кратких прича, драмске текстове и преводе.

– Схватила сам колико је згодно што имам шездесет година. Да ми је неко дао похвалу попут ове с двадесет година, полудела бих. Кад немате инструменте да се браните, не стојите чврсто. Успех може много више да растури човека него неуспех. Гледала сам како се то дешава, зато сам се крила, врло помно – каже Ивана Димић, која је већи део живота провела у позоришту као драматург.

Ана Оташевић

МОНТЕНЕГРИНГО

Вирални Његош

Ни крив ни дужан Његош је постао топ тема друштвених мрежа, а добро је познато да „ко на врху њуз фида ак’ и мало стоји, видљив је више него сви остали” 

Донедавно је било незамисливо да на друштвеним мрежама Његош буде главна тема, а нарочито нестварно би звучала ситуација у којој се поред његовог имена налази стрелица са натписом „трендинг”, уперена увис. Догодило се оно што нико није очекивао. Баш као кад су умрли Коен, Принц и Боуви, Његош је постао горућа тема иако није страдао тих дана.

Ђуро Радосавовић

Да ли можемо да се назовемо наследницима Светог Саве

Kакви смо ми, људи, данас у овом смутном времену? Да ли свечане академије, увек слични рецитали и приредбе, то интензивно једномгодишње сећање представља нашу једину везу са оним који нас је учинио важним делом хришћанске цивилизације

У једној песми Јована Дучића човек се обраћа Богу: „Јесмо ли као у исконске сате, налик на Твоје обличје данас?”

Суморна свакодневица ових зимских дана обележених традиционалним светосавским прославама некако и сама намеће ово питање. Оно би, међутим, сада требало да буде упућено Светом Сави, највећем српском светитељу, за чији лик и дело често кажемо да се налази у темељима српске културе. Често то говоримо, иако ту културу, чињеница је, одавно више не живимо.

Александра Павићевић

Где смо ми на међународној сцени

Изостанак стратешки промишљеног учешћа на светским културним манифестацијама посебно је уочљив у контексту све развијенијег тржишта „ијенала” на којима Србија није институционално присутна. О томе сведочи и идеја о продаји наслеђеног југословенског павиљона у Венецији

Готово у исто време када и 15. бијенале у Венецији, у Милану је након двадесетогодишње паузе одржано 21. тријенале архитектуре (од априла до септембра прошле године).

Поред дуге традиције Тријеналa у Милану (1928–1996), његов интернационални значај је ипак остао у сенци Венеције. Данас, у свету постоји око 250 тријенала, бијенала и салона, што указује на велику конкуренцију и презасићеност оваквих смотри, које следе логику слободног тржишта и подстицаја компетитивности и конзумеризације уметности.

Далиа Дуканац

Одјеци и одрази: Владимир Стојнић

Да ли заиста може на прави начин да се понови, појача, ре-генерише оно што је некада постојало?

Наслов за сада последње збирке песама Владимира Стојнића (1980) Реверб (2015) тражи додатно појашњење, чак и ако мислимо да га разумемо.

Реч је о појму из акустике (реверберација), који значи одјекивање звука у затвореном простору и након што се производња звука завршила.

У неком другом времену, много пре дисторзија, односно у грчкој митологији, постоји прича о нимфи Ехо, којa je помагала врховном богу у његовим прељубничким подухватима, па ју је његова срдита жена казнила ограничивши јој моћ говора.

Ехо није могла никада да проговори прва, могла је да понавља само последње речи саговорника и зато несрећница није могла да разговара са својом великом љубављу Нарцисом.

Знамо како се завршило. Песнику није много лакше, Реверб је упорно писање после догађаја.

Драгана Столић