Десна скретања

Пре неки дан била је прослава школске славе Светога Саве и годишњица смрти Срђана Алексића, које увек падају на исти дан, пошто је Срђан, изубијан кундацима недељу дана раније, преминуо 27. јануара 1993. Погинуо је тако што је бранио свог пријатеља Бошњака кога су малтретирала четворица војника који су били Срби, исто као и Срђан, али су се окренули од своје првотне жртве и на смрт пребили Срђана. Сумњам да је у некој школи у Србији у оквиру програма ове године поменут Срђан Алексић, који, како чујем, нема ни обележје у родном Требињу, у коме се и одиграо догађај који се завршио његовом смрћу.

А прилика је била добра, јер је у данашњем времену тешко замислити пример поступка који би био више христолик, него онај који је урадио Срђан Алексић. Јер, хришћанство није само патријархална култура, молитва, одлазак у цркву, хришћанство је и могућност да, када сви желе да каменују некога, одбијемо да се томе придружимо, и уместо тога допринесемо да се каменовање не изврши. За одлазак у рај оваква дела чине се важнија од механичког повратка у прошлост патријархалне културе под изговором традиције и прошлости.

С тим да смо од прошлости изабрали само један уски део из кога су искључене типично модерне вредности, којих је било и у нашој историји. Нисам сигуран колико је то паметна политика – ви можете да земљу вратите у средњи век, али пошто је сада ипак 21. век не можете да спречите да се многи одселе из те средњовековне земље.

Није за утеху то што су модерне вредности и на другим меридијанима угрожене. Оно што у својој првој недељи на новом послу ради нови амерички председник Доналд Трамп у великој мери личи на освету модерном начину мишљења у име неке, такође мутне, патријархалне прошлости. Ентузијазам с којим је Трамп поздравио ,,брегзит“ и чак позвао и друге земље да следе пример Британије показује како је мало тој врсти политике стало до ЕУ и свега што је она симболизовала. Нека скупина држава се одрекла свог суверенитета у име заједништва, јединственог тржишта и слободе кретања? Коме још треба тако нешто: решење је, како рече и британска премијерка Тереза Меј, да свака држава може да води своју имиграциону политику. Шта је створило ту огромну жељу за емиграцијом из Африке и са Блиског истока и имиграцијом у развијене земље Европе нико не помиње. Да то није можда себичност развијених земаља која је допустила да се разорни ратови воде практично на читавом Блиском истоку? Док тих ратова није било, подразумевало се да је свака од европских земаља или и саме САД биле слободне да број имиграната одреде према својим потребама. Међутим, сад су у прилици да то чине под притиском. Да ли је решење у томе да САД забране улаз држављанима практично свих земаља с којима су у хладном рату или су их недавно бомбардовале? То решење је практично капитулација нормалности пред политиком која је слепа за властите последице и која би пре жртвовала све тековине модерности него признала да се политика мора променити. То је иста дилема пред којом су се налазили леви покрети тамо где их још има: да ли бити против бирократије ЕУ јер се изродила у сервис неолибералног поретка, па тако ићи наруку онима који би разградили стварну ЕУ баш због њених ранијих „левих“ достигнућа – слободе кретања и државе благостања?

Другим речима, хоћемо ли да останемо на путу модерности или ћемо да се вратимо у хаос национализма и племенских предрасуда? Из неког разлога, тренутне власти у Србији мало рачунају с модерношћу – ма колико се хвалили напредовањем ка ЕУ; таблоиди који подржавају власт своје читаоце убеђују да је све спремно (или ће ускоро бити спремно) за нове ратове за Косово или Српску Крајину које ћемо овај пут, можда због савеза Путина и Трампа, добити. Нема нечега што је даље од ЕУ од ових припрема за нове ратове, а нема ни даље ствари од онога што је заиста вредно у модерности. Изгледа да тај многопомињани раст БДП-а није толико велик, чим власт своје гласаче ложи на нове ратове.

Ова питања чине се важна, а оно што ће бити ефемерно и неважно одредиће начин на који ћемо одговорити на њих. Ако наставимо да се крећемо у прошлост и национализам, ускоро ће обичан живот постати неважан, неважне ће бити школе и болнице, а ствари могу постати толико лоше да их само неки рат може гурнути под тепих бомби и граната.

А можемо сва ова „десна скретања“ сматрати ефемерним и пролазним и свим силама покушати да се вратимо на стазу просвећености и модерности.

Уредник сајта Двоглед