За оџачаре посла на претек

Краљево – Лакше је ових дана доћи до министра него до познатог краљевачког оџачара Надета Чанчаревића, званог Боле.

– Немам времена, можемо да поразговарамо једино у рано јутро, пре седам сати и то петнаестак минута. Шта да вам радим кад се оџаци свакодневно запушавају и пале. Ево, јуче нисам могао да дођем на договорен сусрет са вама, јер сам непланирано интервенисао, најпре код првог комшије, онда у граду, па у Матарушкој Бањи, затим у приградском насељу Јовац. Имао сам посла до мрака, верујте – објашњава нам, извињавајући се оџачар Боле.

И, сретосмо се јуче, тек што је свануло. Спреман је за посао, опремљен сајлама, разним гребачима оџака, мердевинама... Јавља му се и пожурује га његов помоћник Ацо Митровић.

– Ево, одскора имам помоћника. Млад момак и вредан, једва сам га нашао, јер овај посао млађе не привлачи. Ацо је радио у Словачкој по 18 сати а сада се, ипак, заинтересовао за овај оџачарски занат. Средимо дневно по седам, осам оџака... Цена по једном зими је око 1.500 динара а лети 1.200 динара. Има посла и превише, нас је у Краљеву тројица, четворица, а требало би да је десетак оџачара најмање, будући да је, према мојој статистици, на овом подручју 25.000 оџака – каже Чанчаревић.

Он још додаје да ради и преко лета јер, како каже, прави домаћини лети оџаке сређују. И, тако, не жали се на зараду и не зна што је укинута ова служба у овдашњем јавном комуналном предузећу.

– Знате, пред новогодишње празнике су ме звали на неку прославу у „Телеком“ пошто чистим и њихове оџаке. Кад тамо, они немају ништа за репрезентацију а ја делим упаљаче и хемијске оловке. Велим, у шали, има то свака стабилна фирма – препричава нам Боле.

А, његове комшије у насељу Грдица, који испијају јутарњу кафу у локалу где водимо разговор, још додају како је овде позната песма „Боле, Боле, тебе домаћице зими понајвише воле...”

– Како ме не би волеле кад је напољу минус двадесет, а шпорет пуши, оџак не вуче. Не знам да ли је тачна она легенда како су оџачари грофици, чистећи брзо камин, спасили већ заказан бал или су помогли одбрани Беча видевши први са кровова долазак непријатеља, али знам да је свака домаћица срећна кад ватра у шпорету, пећи или котлу почне, без дима да пуцкета – додаје наш јутарњи саговорник и тврди да свима објашњава да се сировим дрвима нико није огрејао. Напомиње и да се гасови лепе за оџак када ватра у шпорету или котлу тиња и он се, наравно, запуши.

– Истина, наилазио сам и на друге препреке у оџаку. Поред накупљене чађи било је ту и птичијих гнезда или остатка шута од земљотреса. Нарочито ове мало хладније и дуже зиме многи штеде дрва па убацују у ватру отпад од дрвета, старе гуме, пластичне флаше... Да ли сте видели у Немачкој, Аустрији, Француској... да димњаци овако пуше као у Србији? – додаје Чанчаревић.

Сама помисао да неко на минус двадесет и ниже, колико је данима било на крововима Краљева, ради по цео дан изазива дрхтавицу. А, Боле и по тој зими ради и пева.

– Знате, ја сам човек здрав, весео, не плашим се висине, напротив горе се осећам слободан као ’тица... Никада нисам некоме у кућу ушао нервозан. Кад се попнем на кров обично запевам: „Ја се пењем на кровове, обишо сам све шорове/ Обишо сам све сокаке, проџарао све димњаке... А затим певам шта ми падне на памет, само кад посао не иде помало заћутим, а онда ме стални клијенти, који ме познају, одмах питају зашто ћутим. Тако да и тада пропевам – каже оџачар Чанчаревић, који је давно стекао диплому термичара и дуго је радио у земунском „Змају“. Тамо је живео све до 1982. године, када је са супругом Босиљком и две кћерке дошао у Краљево и почео да се бави оџачарским послом.

– Заволео сам овај град, а како и не би кад људи воле мене, воле оџачаре. Оџачар је срећа, јер среће нема без топлог дома, а топле куће нема без доброг оџака – каже Боле, смешкајући се.

Он обично мотоциклом путује на интервенције, а колима кад је мраз испод десет степени.

– Волим да ме људи виде, нарочито жене хоће и да ме дохвате, да од мене добију четкицу, да кад ме угледају додиром свог дугмета закључају срећу. Зато, поштујући посебно моје сталне клијенте ја за сваки 8. март, код једне цвећарке, купим око две стотине ружа. Уз мале четкице, поклањам их за тај празник жена, најпре сталним корисницама мојих услуга, али и случајним пролазницама. Тада се оденем у ново оџачарско одело и тог дана не радим, већ само пажњу и срећу делим – каже краљевачки оџачар.