Случај генeрала Трифуновића

Недавно је умро генерал ЈНА Владимир Трифуновић. Његову смрт забележили су сви медији у региону, могло би се рећи с разлогом: у Словенији и Хрватској су му судили за ратни злочин, у Србији за издају, у БиХ је и рођен и сахрањен. Словенци су га ослободили, Хрвати су га најпре осудили на 15 година затвора па на његов захтев одобрили обнову поступка који је још у току, у Србији су му судили пет пута: најпре је два пута ослобођен, па једанпут осуђен на казну затвора од 11 година коју му је другостепени суд смањио на седам година, затим помилован па још једанпут у обновљеном суђењу ослобођен.

А шта је то урадио поменути генерал да је заслужио толику судску и медијску пажњу дугу више од четврт века?

Генерал је у септембру 1991. године, када је Туђман наредио општи напад на касарне ЈНА, био командант Вараждинског корпуса. У касарни у Вараждину било је 220 младих војника који су прошли убрзану обуку и 60 активних официра и подофицира. Генерал је бранио касарну седам дана од многоструко бројчано надмоћнијег непријатеља, да би седми дан блокаде у преговорима са хрватском страном договорио да остави сва материјално-техничка средства а заузврат да безбедно у Србију одведе целокупно људство. Као разлоге за такав договор генерал је истицао мали број људи, недовољну обученост младих војника, изостанак обећане помоћи од претпостављене команде, исцрпљеност људства у седмодневним борбама (један погинули и више рањених), непријатељски расположено окружење, уцењивање официра члановима породица, удаљеност од српских територија...

Дакле, по постигнутом договору, генерал је у Србију довео свих 280 људи, а оставио је Хрватима целокупно наоружање: 74 тенка Т-55 и 10 друге намене, 48 ОТ, 18 БОВ, шест Т 122 мм, 10 ВБР, 18 Х 155 мм и 12 152 мм, 180 Т испод 100 мм, више батерија од 60, 82 и 120 мм, око 25.000 пушака, стотине хиљада тона муниције и експлозива .... Хрвати се хвале да су оружјем затеченим у вараждинским касарнама седам пута повећали своју борбену моћ.

Јавност је подељена поводом тога да ли је генерал правилно поступио. Неки иду и даље и постављају питање да ли је он херој или издајник? Овим поводом учествовао сам у емисији на РТС-у. И пре и после емисије добио сам много мејлова, СМС-ова и телефонских позива, као никад пре. Од свих који су ми се јавили, било да су војници или цивили, нико није имао разумевања за генералов поступак. Један официр ЈНА, потоњи генерал, који је такође био у блокади, поступак генерала Трифуновића назвао је неспособношћу и кукавичлуком; други официр, такође потоњи генерал, поступак генерала Трифуновића упоредио је с поступком капетана брода који је свој брод напустио чим се мало више накривио на једну страну; трећи официр, који је ратовао и по Хрватској и Босни и Косову, сматра да се од генерала и команданта корпуса, за разлику од команданта вода, очекују и адекватне одлуке у складу с чином и рангом, четврти, такође бивши официр ЈНА, сматра да војници, посебно официри с високим чином, морају поступати по „војничком уставу” званом „Правило службе” и придржавати се заклетве коју су дали ЈНА, а која је садржавала и жртвовање сопственог живота „за одбрану слободе и части домовине”.

Један Србин с подручја Пакраца приговорио ми је што нисам споменуо да је захваљујући оружју које је Хрватима остављено у касарни у Вараждину убрзо дошло до првог великог егзодуса Срба са подручја западне Славоније у којем су етнички очишћена 193 насеља (10 градских и 183 сеоска), а у егзодус отишло више од 52.000 житеља. Србин из Далмације коментарисао је да су се одмах по предаји вараждинске касарне и на дрнишком ратишту појавили тенкови Т-55 од чијег дејства су ЈНА и српска страна имали много губитака. Трећи Крајишник ми је замерио што нисам споменуо догађај из Шибеника када официр ЈНА није хтео предати своју касарну, иако му је жена пред капијом доживела нервни слом од којег је убрзо и умрла, што му рођена деца ни до данас нису ни заборавила ни опростила.

Нема никакве сумње да је генерал Трифуновић својим поступком спасио многе животе и на својој и на противничкој страни и са хуманитарног аспекта то је за сваку похвалу. Било би још много хуманије да је то оружје уништено или негде склоњено од предстојећих ратних дејстава.

Гледано са војничког аспекта, генерал Трифуновић је предајом поменутих количина борбених средстава непријатељу саучесник у страдању више од 7.300 Срба и припадника ЈНА, који су у наредне четири ратне године погинули на подручју Хрватске и бивше РСК.

Да ли је поступак генерала Трифуновића неспособност, несналажљивост, кукавичлук, издаја, хуманост, храброст? То су дилеме које у сличним случајевима трају од кад је народа и ратова, тако је и данас, а тако ће бити и убудуће. Народ би рекао: ,,Лако је бити генерал после битке”.

Документационо-информациони центар „Веритас”