Проћераше Вука

Ако још ко верује у предрасуду да су Црногорци лењи, ево му одборника Скупштине општине Цетиње као „свијетлог” примера да није тако! Седам дана у недељи, годинама већ, вредно раде ове подловћенске „пчеле” на расрбљивању Црне Горе.

Како један посао заврше, тако се однекуд јави амброзија српства, па ’ајде, опет, све наново. Укруг...

Ево су, крајем минуле недеље, Улицу Вука Караџића преименовали у Исландску. Некаква невладина организација „Друштво пријатеља Исланда” предложила је, а „пчелице” прихватиле иницијативу да се братској држави, која је прва признала независност Црне Горе (од себе саме), укаже дужна почаст! Ред је ред! Срећа само да није Обала Слоноваче претекла Исланд, било би баш незгодно...

Елем, како су све друге улице заузете заслужнијима од Вука, реформатор је извукао најмању сламку и са све фесићем најурен је из града у којем је био чест и драг гост владике Рада илити Његоша.

Из града у којем је заједно с владиком стварао. Из града који је искрено волео и с великом љубављу писао о њему. На крају крајева, из града у чијој су околини и његови корени...

Џаба! Залуду! Одборничка већина је на чистом Вуковом језику саопштила одлуку да за Вука и његове језичке смицалице на Цетињу више нема места. Ако треба говориће и исландским језиком док им Јеврем Брковић, нови месија и реформатор, још мало не уобличи „матерњи” говор и писмо.

Звучаће, додуше, он и тада као српски, али ће бити далеко европејскији и отворенији за корекцију, по потреби. Како која држава дође на ред да јој захвале тако ће по реч из њеног језика „имплементирати” у свој –цетињски есперанто!

Руку на срце, није ова одлука власти „Милограда” ни неочекивана, нити најчуднија до сада. Тек једна у низу, а било их је – машала...

За шалтером цетињске полицијске станице, онако, с ногу, регистрована је канонски непризната „Црногорска православна црква” (ЦПЦ). Не бих да богохулим, али по тој логици му прва богомоља некако дође зграда СУП-а?!

Затим, на Цетињу је исправљена „вјековна неправда” и једноставним натапањем штамбиља у мастило истој тој ЦПЦ су враћени верски објекти и имања, вековном правдом, у власништву Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве.

Затим, на Цетињу је Дукљанска академија наука и умјетности (ДАНУ), на челу с поменутим лингвистичким гуруом Брковићем, леђима окренута Језерском врху Ловћена (на којем владика почива) започела процес масовне хипнозе и регресије свести становништва. Све до времена када су те крајеве насељавале амебе и када је, према истраживањима ДАНУ, почела „њиова” историја, језик и памћење, безгрешно зачети без призвука српског у себи.

Елем, пратећи генезу није тешко предвидети следећи потез цетињских отаца: братимљење с Приштином, зашто да не?! Тачијево сокаче, баш слатко звучи.

Још само да им није нас, тврдоглавих брђана уз чије чуке хипноза не стиже и прадедовских нам кућа у којима се говори српски...