Тактика обмане

У одговору на текст Сретена Петровића Слободан Грубачић се служи („Књига није плагијат...“, од 1. фебруара) познатим маниром оних који су ухваћени у срамној интелектуалној работи: пиши о свему, само не о главном предмету спора.

Наиме, он ни једном речју документовано не оповргава оцене да су његова докторска дисертација и дело ,,Александријски светионик'' прожети преписивањем делова из књига других аутора и дословним преузимањем њихових идеја.

Но, то је тактика најобичнијх обмањивача, која може бити уверљива само крајње наивним и у саму ствар неупућеним људима. Народски речено: прави се луд.

Грубачић је дужан да одговори на нека конкретна питања.

Да ли је у тексту објављеном у листу ,,Франкфуртер алгемајне цајтунг" (јануар 1975), који је потписао проф. Прајзенданц, експерт за Хајнеа, наш аутор оптужен за преписивачку делатност широких размера у својој дисертацији?

Зар господин Грубачић мисли да у Београду не постоји личност која поседује тај примерак немачког листа? Ако тако мисли, грдно се вара (у лажи су кратке ноге).

Питање је и зашто он до сада никад није демантовао низ текстова у којима се његово дело ,,Александријски светионик" означава као плагијат у не малој мери, уз прецизно обележавање инкриминисаних места.

О Грубачићевом моралном достојанству и теоријској компетентности сведочи и чињеница да је једини од чланова жирија гласао за то да прошле године прву награду добије књига Симе Елаковића о Канту која је, према мишљењу наших познавалаца Кантове политичке филозофије, ,,појмовна папазјанија“ у којој аутор Кантов морални и правни формализам настоји да заснује на појму етоса (обичајности).

Због таквог елементарног незнања студенти филозофије се обарају на испиту.

Стицајем околности, године када је Грубачићев ,,Александријски светионик'' добио прву награду, у најужем избору од три књиге нашло се и моје дело ,,Проблем идентитета'', о чијој је цитираности, не само код нас, већ и у иностранству, писала ,,Политика" (под насловом ,,Рекордна цитираност'') ослањајући се на потпуно проверљиве податке са „Гугл интернета“.

Према тим подацима, то је најцитиранија књига из српске политичке филозофије после Другога светског рата (поменута 110 пута, од тога у десет страних докторских дисертација).

Тада сам, пре десетак година, честитао господину Грубачићу на победи, јер нисам знао за његове плагијаторске чинове. Али би сада било упутно да јавно изнесе колики је успех на том плану доживео ,,Александријски светионик'' (имам тачне податке и о томе, ех, тај Гугл!).

Та енормна диспропорција између цитираности моје и његове књиге сведочи и о квалитету рада жирија, јер је цитираност неког дела, као показатељ степена у којем је оно ушло у светску теоријску комуникацију, главни показатељ његовог квалитета, бар у свету.

Несхватљиво је и то да Сретен Петровић, наш најплоднији естетичар, аутор ремек-дела домаће естетике, ниједном не добије ту награду. Можда је Грубачић добио награде управо зато што су аутори доброг дела његових списа други теоретичари, којима овај није ни до чланака.

На рад жирија о којем је реч пала је сенка дилетантизма, непрофесионалности и фамилијаризма, супротно ономе: Платон ми је драг, али истина ми је дража.

Чланови жирија добијали су награде по следећој процедури: када неко напише књигу, он изађе из жирија и лично предложи свог блиског пријатеља за свог наследника у њему, дакле „ни по бабу ни по стричевима“.

И аутор књиге о Канту добио би прву награду на тај начин да није било интервенције споља. Симо Елаковић је, као председник жирија, лично предложио у жири г. Грубачића да би му се одужио за неке раније услуге.

Велики парадокс је и то што сада у жирију који је намењен награђивању филозофских остварења (у која спадају и она из естетике), већину чине особе које се баве теоријом књижевности.

Да би углед ове престижне награде био као некада, нужна је ургентна реконструкција жирија, како у персоналном тако и у процедуралном смислу, јер њу више нико од угледнијих теоретичара не узима за озбиљно.

Директор Међународне филозофске школе Феликс Ромулијана