Пуцњи из културних ћорака

Мало-мало, па напади на Андрића и Његоша. Усуди се неки камичак да удари на планину. Као мува која слети на слона. Али, медији се хране тим сплачинама, да подигну тираж, да преживе. Андрића, ономад, прогласише – фашистом, Његоша одавно сматрају – геноцидним писцем. Извесни Аднан Муховић, функционер Бошњачке странке, колико јуче, не трепнувши, изјави да је Његош „највећи крвник Бошњака и ислама”.

Пре неколико година подигла се велика прашина без икаквог, озбиљног, разлога. А била је реч о најобичнијем судском процесу због ауторских права. Иво Андрић, наш велики писац, добитник Нобелове награде за књижевност, био је разлог што се из Сарајева, Загреба и Београда, као у недавном рату, пуцало из оружја великог калибра. На срећу, овог пута, муниција којом се пуцало звала се – културни ћорци. И то у години кад је требало обележити пола века од Андрићевог добијања Нобелове награде за књижевност.

Матица хрватска за БиХ обратила се 2007. Задужбини Иво Андрић у Београду са захтевом да добије право да штампа четири Андрићева дела у библиотеци „Хрватски писци у БиХ у сто књига”.

Управни одбор Задужбине није одобрио да се Андрић штампа у библиотеци која га сврстава у националне књижевности, ван оне за коју се он за живота определио – за српску. Матица хрватска из Сарајева, и поред упозорења, штампала је четири књиге у поменутој библиотеци. Пошто договора није било, Задужбина Иво Андрић из Београда, преко свог адвоката у Сарајеву, тужила је Матицу хрватску из Сарајева, због кршења ауторских права, и спор – добила.

Нико не спори, рекао је тада Драган Драгојловић, председник Задужбине Иве Андрића, да је Андрић рођен од оца Хрвата и мајке Хрватице, католичке вере, у селу код Травника, у БиХ. Међутим, писац не улази у корпус једне књижевности по месту рођења, већ по језику којим пише.

Око Андрића се и даље отимају српска, хрватска и босанска књижевност. Сви полажу право на њега, чак и они који су га се до јуче одрицали, замерајући му што се определио за српску књижевност.

Није Иво Андрић једини који је писао српским језиком, а био је друге националности. Има таквих случајева и у Србији, и у Хрватској, као и широм света. Значајан савремени амерички песник Чарлс Симић рођен је у Београду, од оца и мајке православне вере, али није српски песник. Б. Вонгар (рођено име Сретен Божић), рођен у Шумадији, пише у Аустралији на енглеском, и није српски, већ аустралијски писац, српског порекла.

– Апсурдно је и узалуд данас доказивати оно што се одавно зна, да ћоравом не вреди намигивати. Ми аргументима не можемо злонамерним Хрватима и Бошњацима било шта доказати, али богме ни нашим политикантима, трговцима светињама, па и као суза чистој Андрићевој књижевној припадности. Бошњаци и Хрвати могу радити што год хоће – у међународну правду ја не верујем. Али, шта ћемо ми урадити? Андрић јесте био Југословен, али Србин, и језик му је био српски, и Вук, Његош, Матавуљ, Кочић, били су његова најближа књижевна родбина. Погледајте шта је о њима написао – каже Драган Лакићевић, уредник Српске књижевне задруге.