Неравнине на путу

Размештање јединица, звецкање оружјем, изазивање инцидената, рушење зида, упозоравајуће поруке и међусобне оптужбе, експлозија страха – то је скенерски приказ нормализације у односима Београда и Приштине.

Или је све само још једна велика фарса која, из различитих разлога, одговара лидерима Србије и Косова. Подизање тензије како би вође северно и јужно од Ибра, мислим на Београд и Приштину, добиле прилику да се представе као велики борци за интересе својих народа.

Можда баш зато, док су се уплашени грађани питали да ли ће поново бити рата, амерички амбасадор у Србији мирно каже да се ради само о „неравнинама на путу”.

Може бити да амбасадор зна више па је, заједно с неименованим колегама (са Запада) постављен као мета љутитом српском премијеру који је очито одлучио да обновљеном националистичком причом о Косову подигне рејтинг сопствене странке и њеног кандидата на председничким изборима, ко год то био.

Александар Вучић често губи такт на домаћој сцени, али оставља утисак неког ко се пред странцима представља као углађени политичар. Не и овога пута. Обавестио је јавност да су неки амбасадори тражили да не размешта полицијске јединице – ваљда близу „административне линије према јужној српској покрајини” – јер би то могло да буде схваћено као претња.

Сумњам да су амбасадори у Приштини имали исте захтеве пре него што су специјалне јединице РОСУ ушле на север Косова како би спречиле долазак оног провокативног српског воза, али видим да је Вучић одустао од било какве дипломатске етикеције.

Припретио је амбасадорима да ће их „научити памети све”, па је само дан касније едукацију страних изасланика употпунио захтевом министру унутрашњих послова: „Има сваке недеље сад да премештамо наше снаге широм Србије, да се (разни амбасадори) нервирају. Небојша, јеси ме разумео?”

Наравно да је министар Стефановић разумео, а ваљда су и стране дипломате нешто научиле. Ко од њих дотле није чуо за српски инат, Вучић му је одржао показну вежбу.

Онда је на ред дошао „потпорни зид” у северном делу Косовске Митровице који је „симболична потпора” одбијању Срба да простор око Моста мира престане да личи на демаркациону линију Бејрута током грађанског рата.

У освит зоре стигла је вест да је договор око зида постигнут. „Искључиво захваљујући упорној и посвећеној дипломатској активности Београда и чињенице да је премијер Александар Вучић стао иза Срба са Косова…”, како каже директор Канцеларије за КиМ.

Они који стоје иза подизања бетонске запреке сада су „посвећеном дипломатијом” обезбедили њено рушење. О трошку народа. Да ли је то 6:0 за Београд? Нека аплаудира ко хоће, али све делује апсурдно.

Истовремено, питање Заједнице српских општина, истински битно за трајни договор, није ни доспело на бриселски дневни ред. Мене не чуди. Тачи је изгледа био марљивији уочи састанка.

Биће да је то навело премијера Вучића да замери Бриселу што се не придржава агенде, мада је пред полазак тврдио да и не зна шта ће бити теме. Потом је ризично – ако и то није договорено – кренуо да оптужује ЕУ доводећи у сумњу њену претпостављену позицију поштеног брокера бриселског дијалога. Прозвао је Унију да „нема храбрости” да каже ко је погазио договоре.

Зашто се, ако не због српског бирачког тела, премијер толико једи? Када је пристајао да се укључи у бриселски дијалог морао је да зна да „статусна неутралност” у пракси ЕУ ипак подразумева већу наклоност ка Приштини. То што им Вучић поручује да „гледају да ли тиме губе углед или не” је пуцањ из празног пиштоља.

Отварање фронта са ЕУ није препоручљиво. Београд може да има ваљане аргументе, али већа је могућност да изгуби него да се за њих избори. Господо, морам да подсетим, Србија је рат на Косову – изгубила. Тада је у ваздух отишла снажна преговарачка позиција.

Подизање националне тензије и претње ратом су – као и у случају оних „државних удара” – сувише скупа цена за добијање гласова код куће. Зашто? Зато што на таквој реторици прикупљени гласови припадају бирачима којима је доста и Европске уније и преговарања с косовским Албанцима.

Такви бирачи – у бази СНС-а – прете да сруше политику европских интеграција и прекину бриселски дијалог. Да крену за Томом Николићем, ако не за Војом Шешељем. То објашњава премијерову све чешће испољавану јавну нервозу.

Бриселски дијалог је на апаратима за вештачко дисање. Реанимација мора да уследи. Обе стране ће се пажљиво клонити да не испадне да су „реметилачки фактор”. Биће ту потребно много више дипломатске умешности а много мање изјава за унутрашњу употребу које, на крају крајева, могу да се олупају о главу и премијеру и, што је много важније, свима нама.