Преамбициозан сценски залогај

Полазећи од „Мистер долара” (1932), Нушићеве комедије ситуације умешане са комедијом нарави, коренитог критичког односа према скоројевићима који не бирају средства да се домогну новца и високог друштвеног положаја, аутор адаптације текста и редитељ Владимир Лазић изградио је знатно разгранатији сценски текст (текст сонгова и драматург Жељко Мијановић). Он укључује и ликове из других Нушићевих комада, на пример из „Покојника” (Павле Марић, Спасоје Благојевић) и „Света” (Сима Јеремић), док је његово разрешење драстично другачије у односу на оригинални текст, мрачније је и безнадежније, у сагласју са особеностима нашег времена. Уместо да се Матковићева ујдурма открије, враћајући усталасани поредак у пређашње стање, што је случај код Нушића, у представи долази до суровог епилога, вртоглавог политичког успеха Мистер долара. Основна идеја оваквог разрешења је провокативна и оправдана, али је у целини недовољно спретно остварена. Ток дешавања, нарочито у трећем, последњем чину је збрзан, превише тога се десило, па је у представи настао утисак о згужваној нагураности догађаја.

Амбициозна разгранатост садржаја сценског текста у представи је још више дошла до изражаја због сложености жанра мјузикла, испреплетеног извођења драмских, музичких и плесних партија, па има много успона и падова у динамици игре. Такође, стилски је неусаглашен спој првог и другог дела представе. Прва два чина су китњаста и наивнија, док је трећи огољен и таман, при чему није био припремљен терен за такво нагло стилско скретање. У трећем чину се уводи и интеракција са публиком, пројекција кратког филма итд. Стилска хетерогеност може да буде и те како сценски интригантна онда када постоји одговарајући темељ за њу, на пример кроз постојано, вишезначно играње са различитостима. Овде таквог темеља нема, не постоји то плодно тло самосвесне и вишеслојне игре, у оквиру које је стилска еклектичност природна, због чега судар различитих облика и стилова игре у представи делује нескладно. У вези са тиме, у укупној сценској поставци су најпроблематичније драмске сцене у прва два чина, зато што су врло наивно, ограничено, једнозначно остварене. Фали им сценске изазовности и бурлескне сочности без које ликови блиставог хумористе Нушића нису истински нушићевски.

Извођење сонгова и плесних сегмената подиже живост игре, мада је кореографија (Милица Церовић) могла да буде осмишљенија, спретнија. На музичком плану такође има свега и свачега, од џеза, преко евергрина, до народне музике, те се може рећи да је он репрезентативни одраз представе, неусаглашеног сплета различитих стилова (композитор Нинослав Адемовић, композитор три сонга, музички аранжер и диригент Александар Седлар).

У погледу глумачке игре, најупечатљивија је Душица Новаковић у улози новинарке Коке, због изузетне лежерности наступа, глатке супериорности, и у драмском и у вокалном смислу (посебно је памтљив њен сонг „Љубав”). Она са лакоћом представља постепене Кокине трансформације, резултат стицања друштвено-политичке моћи – од помало трапаве, послушне новинарке неугледног имиџа, до самоуверене ајкуле, ауторитативне, изазовне вамп појаве (костимограф Вања Поповић, сценограф Александар Вељановић). Марко Гверо у улози Жана је донео особену допадљивост збуњеног конобара који се на почетку не сналази у улози новопеченог богаташа, али са подивљалим растом његове политичке моћи постаје одлучан лидер. Такође је маркантан наступ Жарка Степанова, у улози сина богатог трговца, затим Ане Здравковић у шармантном лику Мађарице Маришке, комички ефектном због језичких неспоразума, као и Душан Каличанин у невербалној, а физички деликатно изражајној улози старлете Лулу.

Полазна идеја овог тросатног мјузикла, грађење значењски допуњеног читања Нушићевог „Мистер долара”, као критичког одраза наше естрадно-политичке стварности недвосмислено је инспиративна. Зато је посебна штета што је у његовој сценској реализацији много вредносних скокова и сурвавања који у тоталу вапе за свођењем на складнију целину.