Пашић је одбијао „салама” договоре

Старе идеје о подели Косова и размени територија између Београда и Приштине можда су и даље нешто што ниједна страна званично не би прихватила, али је баш ту идеју недавно „оживело” више бивших западних дипломата, отварајући дебату да ли ће тако нешто донети мир или је реч о само још једној ризичној авантури.

Тако је некадашњи британски амбасадор у СРЈ Ајвор Робертс управо предложио припајање косовског севера Србији, која би заузврат Албанцима предала такозвану Прешевску долину. Такав план Робертса актуелни амбасадор Уједињеног Краљевства у Приштини Руајри О’Конел назвао је опасним и лошим, а сличну поруку упутио је Флоријан Бибер, професор Универзитета у Грацу, уз речи да то може да доведе до дестабилизације.

„Мало је вероватно да би Србија и Косово пристали на то. Намеће се и питање шта је са Србима који живе у Бујановцу и Медвеђи”, рекао је Бибер, указујући и на проблем косовских Срба јужно од Ибра.

Да Ајвор Робертс ипак није усамљен у тези о прекрајању граница, што је показала и недавна изјава бившег шефа ЦИА за Балкан Стивена Мејера да је дошло време за поделу Косова, уз подсећање да нема помака у бриселским преговорима.

Сличан став изнео је још један некадашњи британски дипломата – Тимоти Лес који је предложио формирање правилно уређених националних држава и разградњу мултиетничких, због чега не искључује ни могућност настанка велике Србије, Албаније и Хрватске, између осталог и на штету јединствене БиХ. Као и у случају Робертса  реаговао је актуелни британски амбасадор, овог пута у Сарајеву, који је поручио да то није званичан став Лондона, већ ставови њиховог бившег службеника.

Управо на поруке Леса указује и Слободан Јанковић, истраживач и сарадник Института за међународну политику и привреду, који за „Политику” оцењује да сада није могуће тачно оценити шта је иза порука о разменама територије и да ли постоји тежња да се испровоцира сукоб.

„Једино што је јасно јесте то да у овом тренутку Србија не подстиче никакав конфликт и да он може да дође само са албанске стране. Требало би имати у виду и присуство других сила, сем Британије. За Балкан полако постаје заинтересована и Русија. Питање је какав ће бити приступ нове америчке администрације. С друге стране, турске позиције на Балкану су ослабљене, али она није до краја изгубила интерес за овај простор. Коначно, без обзира што сада има и своје проблеме, ту је и ЕУ. Балкан је једино место у свету где је она постигла неки успех и зато је важно да се ту колико-толико одржи статус кво. Али колико је крхка ЕУ, толико може бити крхко и решење на самом Балкану”, каже Јанковић.

Биланс свега је, како додаје, да данас Запад више не може сам да диктира услове као пре две деценије.

„Јер овај садашњи није јединствен. Ту су у најмању руку два Запада, а могло би да их буде и три”, закључује Јанковић.

Да се у Србији ипак придаје превише значаја појединачним изјавама из иностранства, које су одраз „полуколонијалне свести”, и да се оне неоправдано тумаче као део званичне стратегије, уверен је историчар Предраг Ј. Марковић.

„Заборављамо колико ко од њих има кредибилитета. Требало би нагласити да Британија у овом тренутку нема никакав званичан став о нашим просторима. Њима је то сада заиста успутно. Индивидуални иступ може да постоји и као мотив који се зове пуштање пробног ’балона’. Јасну стратегију шта с регионом тешко да сада има ико”, оцењује Марковић.

Какву год будућност Балкану намене светске силе, Ајвор Робертс се осврнуо и на историјски контекст. Оценио је да је косовски проблем настао много пре Слободана Милошевића, када су на Лондонској конференцији 1913. после балканских ратова успостављене границе, тако да је половина албанске популације остала ван њене државе.

„И у то време Енглеска је помогла конструисање албанске нације и подржавала аустроугарске и италијанске планове. Нажалост, кад год су Енглези најављивали неке нове сценарије на Балкану, то се завршавало на штету Србије. У СФРЈ смо имали Бадинтерову комисију која је хтела стварање нових држава на основу оних унутрашњих и административних граница из времена комунизма. Па ни то није рађено по Уставу из 1974. који је дозвољавао одвајање народа, а не република. Већина западних земаља признала је независност српске покрајине. Ако се тога сетимо, изјаве попут Робертсове делују као врста притиска”, уверен је Слободан Јанковић.

Предраг Марковић верује да би се у контексту прилика од пре једног века требало сетити „замке коју је избегао Никола Пашић, јер је одбио решавање питања територија на парче”.

„На пример, ми захтевамо да нам дају неку Струмицу, па ћемо можда да уђемо у рат с Бугарима. Одбио је тај ’салама’ исецкани начин погађања. Не зато што је био луд, већ је знао да ако на једном месту повредиш принцип трговином, вреба те нека следећа тачка. Уместо тога проглашена је борба за уједињење 1914. и никад нисмо пристали, па ни у најтежим моментима, као 1915. да је компромитујемо. А размена територија је заправо ретка, готово непостојећа ствар”, наглашава Марковић.

Ипак, иако су и прва и друга Југославија имале заокружене границе, у њеној унутрашњости, изнутра је она неколико пута дељена. Најпре је 1929. створено девет бановина како би се превазишле националне разлике, а ни таква подела није била „фиксирана”, јер је само десет година касније формирана Бановина Хрватска.

И само Косово је преобликовано, па и дељено – у паузи између две Југославије, под немачком окупацијом. Србији под управом Милана Недића припао је север са Митровицом, Вучитрном и Прешевом, појас на југоистоку с Качаником Бугарској, а остатак Албанији под италијанским протекторатом. По ослобођењу Петар Стамболић је 1953. покрајини припојио Лепосавић.

У време кључања деведесетих година, и у самој Србији, појавиле су се идеја да би подела Косова са таквом албанском већином била реална. То је предлагао и књижевник Добрица Ћосић. О деоби територије говорило се и после бомбардовања 1999. а биланс је да и данас 19 одсто грађана, према истраживању Београдског центра за безбедносну политику, верује да ће Србија и Албанија поделити Косово.

Предраг Марковић међутим указује да је данас „фасцинација границама и њиховом променом далеко од реалности, док постоје демографски проблеми”.

„По најновијим подацима Србија је изгубила милион становника у последњих 25 година. А ми сада отварамо питање да ли ће граница бити 10 километара лево или десно усред неке пустиње. То је разлика у односу на Србију пред балканске ратове. С друге стране, нема ни компактне албанске целине у такозваној Прешевској долини. Не би требало да прихватамо пропагандну албанску конструкцију о заокруженом простору, нарочито не у Медвеђи”, закључује Марковић.