Pašić je odbijao „salama” dogovore

Stare ideje o podeli Kosova i razmeni teritorija između Beograda i Prištine možda su i dalje nešto što nijedna strana zvanično ne bi prihvatila, ali je baš tu ideju nedavno „oživelo” više bivših zapadnih diplomata, otvarajući debatu da li će tako nešto doneti mir ili je reč o samo još jednoj rizičnoj avanturi.

Tako je nekadašnji britanski ambasador u SRJ Ajvor Roberts upravo predložio pripajanje kosovskog severa Srbiji, koja bi zauzvrat Albancima predala takozvanu Preševsku dolinu. Takav plan Robertsa aktuelni ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Prištini Ruajri O’Konel nazvao je opasnim i lošim, a sličnu poruku uputio je Florijan Biber, profesor Univerziteta u Gracu, uz reči da to može da dovede do destabilizacije.

„Malo je verovatno da bi Srbija i Kosovo pristali na to. Nameće se i pitanje šta je sa Srbima koji žive u Bujanovcu i Medveđi”, rekao je Biber, ukazujući i na problem kosovskih Srba južno od Ibra.

Da Ajvor Roberts ipak nije usamljen u tezi o prekrajanju granica, što je pokazala i nedavna izjava bivšeg šefa CIA za Balkan Stivena Mejera da je došlo vreme za podelu Kosova, uz podsećanje da nema pomaka u briselskim pregovorima.

Sličan stav izneo je još jedan nekadašnji britanski diplomata – Timoti Les koji je predložio formiranje pravilno uređenih nacionalnih država i razgradnju multietničkih, zbog čega ne isključuje ni mogućnost nastanka velike Srbije, Albanije i Hrvatske, između ostalog i na štetu jedinstvene BiH. Kao i u slučaju Robertsa  reagovao je aktuelni britanski ambasador, ovog puta u Sarajevu, koji je poručio da to nije zvaničan stav Londona, već stavovi njihovog bivšeg službenika.

Upravo na poruke Lesa ukazuje i Slobodan Janković, istraživač i saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, koji za „Politiku” ocenjuje da sada nije moguće tačno oceniti šta je iza poruka o razmenama teritorije i da li postoji težnja da se isprovocira sukob.

„Jedino što je jasno jeste to da u ovom trenutku Srbija ne podstiče nikakav konflikt i da on može da dođe samo sa albanske strane. Trebalo bi imati u vidu i prisustvo drugih sila, sem Britanije. Za Balkan polako postaje zainteresovana i Rusija. Pitanje je kakav će biti pristup nove američke administracije. S druge strane, turske pozicije na Balkanu su oslabljene, ali ona nije do kraja izgubila interes za ovaj prostor. Konačno, bez obzira što sada ima i svoje probleme, tu je i EU. Balkan je jedino mesto u svetu gde je ona postigla neki uspeh i zato je važno da se tu koliko-toliko održi status kvo. Ali koliko je krhka EU, toliko može biti krhko i rešenje na samom Balkanu”, kaže Janković.

Bilans svega je, kako dodaje, da danas Zapad više ne može sam da diktira uslove kao pre dve decenije.

„Jer ovaj sadašnji nije jedinstven. Tu su u najmanju ruku dva Zapada, a moglo bi da ih bude i tri”, zaključuje Janković.

Da se u Srbiji ipak pridaje previše značaja pojedinačnim izjavama iz inostranstva, koje su odraz „polukolonijalne svesti”, i da se one neopravdano tumače kao deo zvanične strategije, uveren je istoričar Predrag J. Marković.

„Zaboravljamo koliko ko od njih ima kredibiliteta. Trebalo bi naglasiti da Britanija u ovom trenutku nema nikakav zvaničan stav o našim prostorima. Njima je to sada zaista usputno. Individualni istup može da postoji i kao motiv koji se zove puštanje probnog ’balona’. Jasnu strategiju šta s regionom teško da sada ima iko”, ocenjuje Marković.

Kakvu god budućnost Balkanu namene svetske sile, Ajvor Roberts se osvrnuo i na istorijski kontekst. Ocenio je da je kosovski problem nastao mnogo pre Slobodana Miloševića, kada su na Londonskoj konferenciji 1913. posle balkanskih ratova uspostavljene granice, tako da je polovina albanske populacije ostala van njene države.

„I u to vreme Engleska je pomogla konstruisanje albanske nacije i podržavala austrougarske i italijanske planove. Nažalost, kad god su Englezi najavljivali neke nove scenarije na Balkanu, to se završavalo na štetu Srbije. U SFRJ smo imali Badinterovu komisiju koja je htela stvaranje novih država na osnovu onih unutrašnjih i administrativnih granica iz vremena komunizma. Pa ni to nije rađeno po Ustavu iz 1974. koji je dozvoljavao odvajanje naroda, a ne republika. Većina zapadnih zemalja priznala je nezavisnost srpske pokrajine. Ako se toga setimo, izjave poput Robertsove deluju kao vrsta pritiska”, uveren je Slobodan Janković.

Predrag Marković veruje da bi se u kontekstu prilika od pre jednog veka trebalo setiti „zamke koju je izbegao Nikola Pašić, jer je odbio rešavanje pitanja teritorija na parče”.

„Na primer, mi zahtevamo da nam daju neku Strumicu, pa ćemo možda da uđemo u rat s Bugarima. Odbio je taj ’salama’ iseckani način pogađanja. Ne zato što je bio lud, već je znao da ako na jednom mestu povrediš princip trgovinom, vreba te neka sledeća tačka. Umesto toga proglašena je borba za ujedinjenje 1914. i nikad nismo pristali, pa ni u najtežim momentima, kao 1915. da je kompromitujemo. A razmena teritorija je zapravo retka, gotovo nepostojeća stvar”, naglašava Marković.

Ipak, iako su i prva i druga Jugoslavija imale zaokružene granice, u njenoj unutrašnjosti, iznutra je ona nekoliko puta deljena. Najpre je 1929. stvoreno devet banovina kako bi se prevazišle nacionalne razlike, a ni takva podela nije bila „fiksirana”, jer je samo deset godina kasnije formirana Banovina Hrvatska.

I samo Kosovo je preoblikovano, pa i deljeno – u pauzi između dve Jugoslavije, pod nemačkom okupacijom. Srbiji pod upravom Milana Nedića pripao je sever sa Mitrovicom, Vučitrnom i Preševom, pojas na jugoistoku s Kačanikom Bugarskoj, a ostatak Albaniji pod italijanskim protektoratom. Po oslobođenju Petar Stambolić je 1953. pokrajini pripojio Leposavić.

U vreme ključanja devedesetih godina, i u samoj Srbiji, pojavile su se ideja da bi podela Kosova sa takvom albanskom većinom bila realna. To je predlagao i književnik Dobrica Ćosić. O deobi teritorije govorilo se i posle bombardovanja 1999. a bilans je da i danas 19 odsto građana, prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, veruje da će Srbija i Albanija podeliti Kosovo.

Predrag Marković međutim ukazuje da je danas „fascinacija granicama i njihovom promenom daleko od realnosti, dok postoje demografski problemi”.

„Po najnovijim podacima Srbija je izgubila milion stanovnika u poslednjih 25 godina. A mi sada otvaramo pitanje da li će granica biti 10 kilometara levo ili desno usred neke pustinje. To je razlika u odnosu na Srbiju pred balkanske ratove. S druge strane, nema ni kompaktne albanske celine u takozvanoj Preševskoj dolini. Ne bi trebalo da prihvatamo propagandnu albansku konstrukciju o zaokruženom prostoru, naročito ne u Medveđi”, zaključuje Marković.