Хилти се не враћа кући

Ау, беше гужва, све то разумем.

Међутим, не разумем како можеш да тражиш да ти се врати странка. Ти и ја седимо и кажеш: Ево руке, али ми врати странку. Па није странка позајмљени „хилти” у викендици.

А „хилти” не жели да ти се врати и то покаже недвосмислено на гласању.

Не бих ја ту ништа више додавао.

Замало да заборавим: Убише аналитичари. Убише!

                                                                                         ***

Али се зато опозиција радује. Не могу да верују. Све што не могу сами, даћемо им ми. Зашто кажем ми? Па кад ми себи правимо неприлике, они профитирају. Срећом, ово није никаква опозиција. Ово су остаци остатака.

А манекени бивше власти, сада опозиција, настављају оно за шта су квалификовани. Бивши амбасадор у Француској и Белгији, неки Диклић, сведочио је против Србије пред Међународном арбитражом за решавање инвестиционих спорова. У поступку тешком 115 милиона евра! Ало, бре! И онда дао изјаву: „Нисам против Србије, само сам рекао оно што сам знао...”

А, да ли ти, Диклићу, знаш кад су два дебела полицајца видела преко пута улице Цигу како вуче неки џак?

– Дођи вамо да ти нешто кажемо.

– Не мора ја све да знам!

                                                                                       ***

Па Ст. Протић, па онај Глишић... Опозиција?! А онај момак, Никола Јокић, прави амбасадор, више дрма Америку него Трамп. Прво им направи хаос са 40 погодака, па дабл-дабл и сличне статистике, а онда се истушира, пресвуче и каже у микрофон: „Нећу вам никад заборавити НАТО бомбардовање!” Е, он би био озбиљна опозиција, кад би био опозиција. Али није.

***

Због Оливере Јежине, најлепше глумице коју сам упознао, хтео сам да оставим жену. Срећом, она је негде нестала (Оливера, не жена), па сам ја остао са супругом, а она се прилично заокруглила (Оливера, не жена) и у студију једне пропале телевизије више је личила на мог течу него на моју тетку.

Али оно што се није променило и што је и онда чинило другачијом јесу њена природна и шармантна интелигенција, њене полусаркастичне примедбе и леп осмех.

Знао сам да неће бити обичан гост у досадном формату.

И није била.

На питање водитељке, фотокопије ер-те-есових носачица звука, да ли држава довољно ради да би обуздала кризу, одговорила је да нам се држава подсмева. И то илустровала Дулићевом (ко се сети Дулића и окрене 95 добиће тачно време) одвалом века – да код куће, у име штедње, треба да покривамо супу док се кува, као што чине он и жена, а да после треба расхлађену да је ставимо у фрижидер. Супу, не жену...

Та Оливера такође је амбасадор. А била је опозиција Дулићевој власти и власти њему сличних.

***

А та власт, и кад је била власт и сада када покушава да буде опозиција, много воли да путује у Будимпешту, на курсеве где треба да нам се омили НАТО и не гади се на новац.

Да ли ће прагматична политика помоћи да заборавимо како је наше интегрисање у Европу почело бомбардовањем Србије, чему је претходила вишегодишња пропагандна кампања, уз блаћење наше прошлости, фалсификовање историје и порицање наших заслуга и жртава датих у одбрани европске цивилизације.

Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана, 24. марта 1999. године у 19.30, десет минута после полетања непознатог броја авиона из базе НАТО-а у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ.

У нападима на нашу земљу снаге НАТО-а користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони...), потенцијал целог НАТО-а, осим Исланда и Луксембурга, који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога. Нису нас напале ни Мађарска, Чешка и Пољска, само зато што су се тек придружиле Алијанси и нису чиниле део војног апарата.

Доминирале су снаге САД, али ни допринос осталих није био безначајан.

У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири Србије... Економски експерти из Групе 17 проценили су штету на око 30 милијарди долара.

Убијено је две и по хиљаде Срба, пет хиљада је тешко рањено.

И сад треба да уђемо у НАТО! Зову нас да им се придружимо! Ми против нас!

Немојте ме зафркавати.

***

А ти, Бакире, звекире један, замало да се провучеш. Имаш неодговорне и нереалне захтеве. После ће да буде куку и леле кад ствар оде предалеко. Зар не видиш да ти је главуџа пуна чворуга јер покушаваш да се отарасиш очевих бумеранга.

Треба, Бакире, да се играш с децом сличне интелигенције. Ово чиме се сада играш није за малене.

***

Писмо обичне читатељке: „Како сам постала капиталисткиња (тако се сад каже, да сам психолог била бих психолошкиња)? Спонтано.

Прво сам остала без посла. Морам да признам да то и није неки пријатан доживљај после петнаест година рада, али, добро, постајемо свет, а то значи да нема више оне глупе лажне сигурности кад су људи примали нормалне плате од којих је могло нормално да се живи. Прекинули смо и с том ружним праксом да је нормално отићи у пензију и да је нормално живети од пензије и пристојно се, за своје паре, сахранити.

Удаљила сам се од теме. Дакле, прво сам остала без посла. Онда је и муж остао без посла, а ја сам остала без мужа. Децу нисмо пробали да запошљавамо, јер на бироу не примају испод седам година. Сада су им приоритети нуклеарни физичари и нобеловци с по тридесет година стажа.

Онда сам добила писмо од банке. Не, нису ми понудили посао, већ ме обавештавају да сам прекардашила и да је за мном расписана потерница од сто све јачих динара. За живу или мртву.

Обавештавам ловце на главе да ја само изгледам као да сам жива, а у ствари нисам, тако да је боље да ме ’ватају живу а мртву...

А онда сам решила да се извучем. Понашаћу се као држава, она зна шта ради. Одлучила сам се за приватизацију. Прво сам приватизовала мужевљев ауто. Продала сам га без тендера. Пуна ташна новца. Од среће сам себи уплатила провизију. У банци сам рачун вратила на нулу. Затим сам узела краткорочни кредит и напунила фрижидер...

Три дана касније расписана је нова потерница...”