Hilti se ne vraća kući

Au, beše gužva, sve to razumem.

Međutim, ne razumem kako možeš da tražiš da ti se vrati stranka. Ti i ja sedimo i kažeš: Evo ruke, ali mi vrati stranku. Pa nije stranka pozajmljeni „hilti” u vikendici.

A „hilti” ne želi da ti se vrati i to pokaže nedvosmisleno na glasanju.

Ne bih ja tu ništa više dodavao.

Zamalo da zaboravim: Ubiše analitičari. Ubiše!

                                                                                         ***

Ali se zato opozicija raduje. Ne mogu da veruju. Sve što ne mogu sami, daćemo im mi. Zašto kažem mi? Pa kad mi sebi pravimo neprilike, oni profitiraju. Srećom, ovo nije nikakva opozicija. Ovo su ostaci ostataka.

A manekeni bivše vlasti, sada opozicija, nastavljaju ono za šta su kvalifikovani. Bivši ambasador u Francuskoj i Belgiji, neki Diklić, svedočio je protiv Srbije pred Međunarodnom arbitražom za rešavanje investicionih sporova. U postupku teškom 115 miliona evra! Alo, bre! I onda dao izjavu: „Nisam protiv Srbije, samo sam rekao ono što sam znao...”

A, da li ti, Dikliću, znaš kad su dva debela policajca videla preko puta ulice Cigu kako vuče neki džak?

– Dođi vamo da ti nešto kažemo.

– Ne mora ja sve da znam!

                                                                                       ***

Pa St. Protić, pa onaj Glišić... Opozicija?! A onaj momak, Nikola Jokić, pravi ambasador, više drma Ameriku nego Tramp. Prvo im napravi haos sa 40 pogodaka, pa dabl-dabl i slične statistike, a onda se istušira, presvuče i kaže u mikrofon: „Neću vam nikad zaboraviti NATO bombardovanje!” E, on bi bio ozbiljna opozicija, kad bi bio opozicija. Ali nije.

***

Zbog Olivere Ježine, najlepše glumice koju sam upoznao, hteo sam da ostavim ženu. Srećom, ona je negde nestala (Olivera, ne žena), pa sam ja ostao sa suprugom, a ona se prilično zaokruglila (Olivera, ne žena) i u studiju jedne propale televizije više je ličila na mog teču nego na moju tetku.

Ali ono što se nije promenilo i što je i onda činilo drugačijom jesu njena prirodna i šarmantna inteligencija, njene polusarkastične primedbe i lep osmeh.

Znao sam da neće biti običan gost u dosadnom formatu.

I nije bila.

Na pitanje voditeljke, fotokopije er-te-esovih nosačica zvuka, da li država dovoljno radi da bi obuzdala krizu, odgovorila je da nam se država podsmeva. I to ilustrovala Dulićevom (ko se seti Dulića i okrene 95 dobiće tačno vreme) odvalom veka – da kod kuće, u ime štednje, treba da pokrivamo supu dok se kuva, kao što čine on i žena, a da posle treba rashlađenu da je stavimo u frižider. Supu, ne ženu...

Ta Olivera takođe je ambasador. A bila je opozicija Dulićevoj vlasti i vlasti njemu sličnih.

***

A ta vlast, i kad je bila vlast i sada kada pokušava da bude opozicija, mnogo voli da putuje u Budimpeštu, na kurseve gde treba da nam se omili NATO i ne gadi se na novac.

Da li će pragmatična politika pomoći da zaboravimo kako je naše integrisanje u Evropu počelo bombardovanjem Srbije, čemu je prethodila višegodišnja propagandna kampanja, uz blaćenje naše prošlosti, falsifikovanje istorije i poricanje naših zasluga i žrtava datih u odbrani evropske civilizacije.

Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, 24. marta 1999. godine u 19.30, deset minuta posle poletanja nepoznatog broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio je da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ.

U napadima na našu zemlju snage NATO-a koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni...), potencijal celog NATO-a, osim Islanda i Luksemburga, koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga. Nisu nas napale ni Mađarska, Češka i Poljska, samo zato što su se tek pridružile Alijansi i nisu činile deo vojnog aparata.

Dominirale su snage SAD, ali ni doprinos ostalih nije bio beznačajan.

U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri Srbije... Ekonomski eksperti iz Grupe 17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara.

Ubijeno je dve i po hiljade Srba, pet hiljada je teško ranjeno.

I sad treba da uđemo u NATO! Zovu nas da im se pridružimo! Mi protiv nas!

Nemojte me zafrkavati.

***

A ti, Bakire, zvekire jedan, zamalo da se provučeš. Imaš neodgovorne i nerealne zahteve. Posle će da bude kuku i lele kad stvar ode predaleko. Zar ne vidiš da ti je glavudža puna čvoruga jer pokušavaš da se otarasiš očevih bumeranga.

Treba, Bakire, da se igraš s decom slične inteligencije. Ovo čime se sada igraš nije za malene.

***

Pismo obične čitateljke: „Kako sam postala kapitalistkinja (tako se sad kaže, da sam psiholog bila bih psihološkinja)? Spontano.

Prvo sam ostala bez posla. Moram da priznam da to i nije neki prijatan doživljaj posle petnaest godina rada, ali, dobro, postajemo svet, a to znači da nema više one glupe lažne sigurnosti kad su ljudi primali normalne plate od kojih je moglo normalno da se živi. Prekinuli smo i s tom ružnim praksom da je normalno otići u penziju i da je normalno živeti od penzije i pristojno se, za svoje pare, sahraniti.

Udaljila sam se od teme. Dakle, prvo sam ostala bez posla. Onda je i muž ostao bez posla, a ja sam ostala bez muža. Decu nismo probali da zapošljavamo, jer na birou ne primaju ispod sedam godina. Sada su im prioriteti nuklearni fizičari i nobelovci s po trideset godina staža.

Onda sam dobila pismo od banke. Ne, nisu mi ponudili posao, već me obaveštavaju da sam prekardašila i da je za mnom raspisana poternica od sto sve jačih dinara. Za živu ili mrtvu.

Obaveštavam lovce na glave da ja samo izgledam kao da sam živa, a u stvari nisam, tako da je bolje da me ’vataju živu a mrtvu...

A onda sam rešila da se izvučem. Ponašaću se kao država, ona zna šta radi. Odlučila sam se za privatizaciju. Prvo sam privatizovala muževljev auto. Prodala sam ga bez tendera. Puna tašna novca. Od sreće sam sebi uplatila proviziju. U banci sam račun vratila na nulu. Zatim sam uzela kratkoročni kredit i napunila frižider...

Tri dana kasnije raspisana je nova poternica...”