И школе и предузећа стварали стручњаке

Вршац – Пензионерске дане испуњене планираним активностима у Геронтолошком центру у Вршцу проводи професор математике Никола Шите (85), изузетно поштован у Граду под Кулом. Половину пуног радног века био је на челу некадашње Школе ученика у привреди, касније Техничке школе „Никола Тесла”. Сведок је промена у образовању мајстора и техничара.

– Увек сам се, можда баш због негативног искуства које се стварало после лоше обављеног важног посла, највише плашио непромишљених новина и амбициозних креатора реформи. Јер, негативне последице у образовању далекосежније су од било које промашене инвестиције у привреди. Сваки промашај у реформи вуче за собом вишедеценијске велике штете по целу друштвену заједницу. Мишљења искусних наставника, па и мислећих родитеља, могу да буду корисна за реформаторе ове врсте – каже професор Никола Шите, па подсећа и упозорава на тешке последице које су оставиле такозване шуварице.

Наш саговорник запослио се 1957. године као наставник математике у основној школи на мађарском и српском језику (говори и руски), а после седам година, већ као професор, наставио је у тадашњој Школи ученика у привреди, у којој је већ читаву деценију функционисало дуално образовање. Године 1977. изабран је за директора, и на том месту остао је пуне две деценије, до пензионисања, захваљујући свом беспрекорном раду.

Каже да је педесетих и шездесетих година прошлог века индустријализација земље била главни друштвени циљ, а у центру пажње – образовање ђака и њихово оспособљавање за стручни рад. „Ем је предузеће добијало младог и оспособљеног стручњака, ем је он могао брзо да се ишколује и запосли.” Дуално образовање, које је код нас постојало још пре шест деценија, по њему је имало само добре стране, а само једну лошу: ученик је био страховито оптерећен. Радио је колико и мајстор, а у то време није било много машина.

Предузећа и школе заједнички су стварали и мајсторе с трогодишњим образовањем и техничаре с годином школовања више, јер је и интерес био обостран. Образовани су машинци, електричари, електро и саобраћајни техничари, возачи, ауто-механичари, авио-механичари...

– Све озбиљне фирме пажљиво су планирале свој развој, што је подразумевало и запошљавање стручне радне снаге, па су нашој школи исказивале потребу за одређеним струкама, чије је школовање, уз обавезну праксу, трајало три године – наставља директор Шите, како га и данас ословљавају Вршчани. – Пет дана у недељи била је организована преподневна обука у фирмама, уз поподневно освајање теоретских знања у школама. Суботом се само радило, а недеља је била слободна. Пракса је подразумевала да се ученик другог и трећег разреда озбиљно лати посла, што је фирма награђивала пристојним новчаним износима. Сећам се како су у „Утви”, која већ дуже време не постоји, наше ђаке изједначили са запосленима, па су будући мајстори примали и бесплатне топле оброке. Сада многа предузећа више не постоје, па је утолико теже уводити дуално образовање. Мислим да то и не треба чинити наврат-нанос, већ саслушати власнике и менаџере фирми, сачинити добре наставне програме и припремати кадрове по мери савремених предузећа, уз њихово прихватање дела обавеза у овом заједничком послу.

Директор Шите, који је испратио 33 генерације ученика, каже да су се ђаци најчешће опредељивали за занате и обављање обуке у оним фирмама у којима су већ радили њихови родитељи. У току праксе, само добри мајстори били су задужени за њихову обуку, а од мишљења ментора и од залагања ученика у фабрици и школи зависио је њихов будући радни однос. Такође, каже нам саговорник, школа је имала координатора, искусног наставника, који је одржавао сталну везу с предузећима у којима су ђаци били на обуци а сваки изостанак с праксе третиран је као недолазак у школу.

– Са смањивањем обуке у фабрикама почело је опадање интересовања привреде за недовољно оспособљене кадрове, што је, уз изостанак развоја предузећа, а потом и због школовања ђака за мање тражене струке, утицало на раст броја незапослених. Уз све, с тродневне обуке у фирмама прешло се на практичну наставу у школским радионицама, што је било недовољно, јер школе нису могле да прате развој и набавку нових машина. Само теоретско знање није довољно – истиче професор Никола Шите, сведок развоја и својевременог напуштања, а сада поново актуелног дуалног образовања код нас, и наглашава да „све средине дугују некадашњем дуалном образовању”.