Политичари и аналитичари

Недавно сам, у једном контакт програму, имао прилику да чујем коментаре гледалаца на актуелна збивања у региону.

Поклопило се да у исто време Изетбеговић тражи ревизију пресуде по тужби БиХ против Србије, да Приштина издаје потернице за 57 Срба, а да у Загребу јача притисак екстремних појединаца и група за забрану гласила Српског народног већа и протеривање Милорада Пуповца.

Нема сумње да неколицина гледалаца не представља јавно мњење, нити се на једногласју најсензибилнијег дела становништва може градити закључак о доминантном расположењу нације.

Ипак, не сме се бити глув на питања и захтеве кроз које се изражава узнемиреност, осећај (колективне) угрожености и потреба да се реактивно реагује.

Штавише, пораст напетости у окружењу повећава узнемиреност и доводи до снажнијег притиска јавности да се узврати истом мером.

Рационална објашњења о ризицима реактивног понашања и користи коју промишљена политика и уздржаност доносе бледе и одбијају се о бедеме острашћености.

У таквим ситуацијама обично се све очи упере у политичаре и од њих се очекује да нађу решење или донесу одлуку на који начин треба поступати.

Било би добро кад би председнички кандидати у овој кампањи одговорили на питање како би реаговали на притисак јавности да, на пример, као што је једна гледатељка тражила, Србија истера све Хрвате из Србије, као што се на скупу у Загребу тражи протеривање преосталих Срба.

Одијум према мултикултуралности и страх од „малих бројева”, срећом, још не преовладава Србијом, али срамни случај вређања фудбалера на расној основи упозорава да ће талас ксенофобије који плави Европу тешко мимоићи Србију.

Какав је одговор председничких кандидата на неминовно ширење ксенофобије и још извеснији пораст нетрпељивости према мигрантима, за сада, нажалост, нисмо имали прилике да чујемо.

Упркос томе што питање Косова одавно није на листи приоритетних тема, истраживања јавног мњења сведоче да је признање Косова прихватљиво тек за сваког дванаестог грађанина. О том питању, дакле, постоји консензус.

С друге стране, постоји и двотрећинско слагање око става да не треба ратовати за Косово, а тек је сваки десети испитаник спреман да физички брани Косово.

Кад се ови подаци, које је објавио Београдски центар за безбедносну политику, ставе у контекст чињенице да се већина тензија у вези с Косовом суштински своди на притисак за формално признање независности Косова, није искључено да ће у неком тренутку грађани Србије морати да напусте један од поменутих ставова.

Шта би у таквој ситуацији учинили кандидати за председника и шта би чинили да се таква ситуација избегне, дилеме су на које, за сада, нема одговора.

Ово су само нека од политичких питања с којима се Србија акутно суочава.

Постоји школа мишљења која сматра да је синхронизовани пораст тензија у региону последица координиране активности да се повећа притисак на актуелног премијера и председничког кандидата владајуће коалиције.

Било то тачно или не, тек, остаје чињеница да само кандидат владајуће коалиције мора да се изјашњава о сваком од ових питања у реалним околностима.

С друге стране, „изазивачи” имају ту предност да одговарају на питања која сами себи постављају.

Тренутно је највише пажње посвећено питањима као што су: зашто нема демократије у Србији; да ли су медијске слободе данас угроженије него митских деведесетих; да ли је у Србији икад било горе него данас; да ли је власт икада у историји била лошија…

Проблем није то што се ова питања постављају сугестивно, јер се то и очекује од политичких противника, већ то што их уопште постављају политичари. На ова питања одговор би требало да дају стручњаци и научници.

Међутим, тада се добијају одговори драматично различити од очекиваних. Тако, на пример, према последњем извештају „Економиста”, Србија, мерено према мноштву индикатора, заједно с Француском, Италијом, САД итд. спада у групу земаља непотпуне демократије. Испод тог нивоа су хибридни и ауторитарни режими.

Према последњем извештају „Репортера без граница” (за 2015. годину) медијске слободе у Србији нису као у Финској, али су на вишем нивоу него у већини земаља у окружењу, рачунајући и оне које су у ЕУ итд.

Другим речима, историчари, економисти, политиколози који држе до струке даће аргументоване одговоре на ова питања. Од политичара се, међутим, очекује да понуде визије и дају решења и одговоре на конкретна политичка питања.

Искуство показује да већина људи у Србији, али и свуда у свету, гласа за оне који указују на решења, а не за оне који набрајају проблеме и доцирају онима који проблеме решавају.

Професор Филозофског факултета у Београду