Političari i analitičari

Nedavno sam, u jednom kontakt programu, imao priliku da čujem komentare gledalaca na aktuelna zbivanja u regionu.

Poklopilo se da u isto vreme Izetbegović traži reviziju presude po tužbi BiH protiv Srbije, da Priština izdaje poternice za 57 Srba, a da u Zagrebu jača pritisak ekstremnih pojedinaca i grupa za zabranu glasila Srpskog narodnog veća i proterivanje Milorada Pupovca.

Nema sumnje da nekolicina gledalaca ne predstavlja javno mnjenje, niti se na jednoglasju najsenzibilnijeg dela stanovništva može graditi zaključak o dominantnom raspoloženju nacije.

Ipak, ne sme se biti gluv na pitanja i zahteve kroz koje se izražava uznemirenost, osećaj (kolektivne) ugroženosti i potreba da se reaktivno reaguje.

Štaviše, porast napetosti u okruženju povećava uznemirenost i dovodi do snažnijeg pritiska javnosti da se uzvrati istom merom.

Racionalna objašnjenja o rizicima reaktivnog ponašanja i koristi koju promišljena politika i uzdržanost donose blede i odbijaju se o bedeme ostrašćenosti.

U takvim situacijama obično se sve oči upere u političare i od njih se očekuje da nađu rešenje ili donesu odluku na koji način treba postupati.

Bilo bi dobro kad bi predsednički kandidati u ovoj kampanji odgovorili na pitanje kako bi reagovali na pritisak javnosti da, na primer, kao što je jedna gledateljka tražila, Srbija istera sve Hrvate iz Srbije, kao što se na skupu u Zagrebu traži proterivanje preostalih Srba.

Odijum prema multikulturalnosti i strah od „malih brojeva”, srećom, još ne preovladava Srbijom, ali sramni slučaj vređanja fudbalera na rasnoj osnovi upozorava da će talas ksenofobije koji plavi Evropu teško mimoići Srbiju.

Kakav je odgovor predsedničkih kandidata na neminovno širenje ksenofobije i još izvesniji porast netrpeljivosti prema migrantima, za sada, nažalost, nismo imali prilike da čujemo.

Uprkos tome što pitanje Kosova odavno nije na listi prioritetnih tema, istraživanja javnog mnjenja svedoče da je priznanje Kosova prihvatljivo tek za svakog dvanaestog građanina. O tom pitanju, dakle, postoji konsenzus.

S druge strane, postoji i dvotrećinsko slaganje oko stava da ne treba ratovati za Kosovo, a tek je svaki deseti ispitanik spreman da fizički brani Kosovo.

Kad se ovi podaci, koje je objavio Beogradski centar za bezbednosnu politiku, stave u kontekst činjenice da se većina tenzija u vezi s Kosovom suštinski svodi na pritisak za formalno priznanje nezavisnosti Kosova, nije isključeno da će u nekom trenutku građani Srbije morati da napuste jedan od pomenutih stavova.

Šta bi u takvoj situaciji učinili kandidati za predsednika i šta bi činili da se takva situacija izbegne, dileme su na koje, za sada, nema odgovora.

Ovo su samo neka od političkih pitanja s kojima se Srbija akutno suočava.

Postoji škola mišljenja koja smatra da je sinhronizovani porast tenzija u regionu posledica koordinirane aktivnosti da se poveća pritisak na aktuelnog premijera i predsedničkog kandidata vladajuće koalicije.

Bilo to tačno ili ne, tek, ostaje činjenica da samo kandidat vladajuće koalicije mora da se izjašnjava o svakom od ovih pitanja u realnim okolnostima.

S druge strane, „izazivači” imaju tu prednost da odgovaraju na pitanja koja sami sebi postavljaju.

Trenutno je najviše pažnje posvećeno pitanjima kao što su: zašto nema demokratije u Srbiji; da li su medijske slobode danas ugroženije nego mitskih devedesetih; da li je u Srbiji ikad bilo gore nego danas; da li je vlast ikada u istoriji bila lošija…

Problem nije to što se ova pitanja postavljaju sugestivno, jer se to i očekuje od političkih protivnika, već to što ih uopšte postavljaju političari. Na ova pitanja odgovor bi trebalo da daju stručnjaci i naučnici.

Međutim, tada se dobijaju odgovori dramatično različiti od očekivanih. Tako, na primer, prema poslednjem izveštaju „Ekonomista”, Srbija, mereno prema mnoštvu indikatora, zajedno s Francuskom, Italijom, SAD itd. spada u grupu zemalja nepotpune demokratije. Ispod tog nivoa su hibridni i autoritarni režimi.

Prema poslednjem izveštaju „Reportera bez granica” (za 2015. godinu) medijske slobode u Srbiji nisu kao u Finskoj, ali su na višem nivou nego u većini zemalja u okruženju, računajući i one koje su u EU itd.

Drugim rečima, istoričari, ekonomisti, politikolozi koji drže do struke daće argumentovane odgovore na ova pitanja. Od političara se, međutim, očekuje da ponude vizije i daju rešenja i odgovore na konkretna politička pitanja.

Iskustvo pokazuje da većina ljudi u Srbiji, ali i svuda u svetu, glasa za one koji ukazuju na rešenja, a ne za one koji nabrajaju probleme i dociraju onima koji probleme rešavaju.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu