Апстиненти

Биће леп пролећни дан, без снега, сувомразице, поплављених путева и срушених мостова...

Сунце иза или испред облака, температура у плусу. И у таквим околностима биралишта и гласачка места биће полупосећена.

Иако ће грађани Србије бити позивани, мољени, мамљени, иако ће им обећавати куле и градове, запослење, просперитет, привредни раст, веће плате, експресни улазак у Европску унију или Русију, ништа од свега тога неће их нагнати, њих скоро пола од броја уписаних, да се придигну и оду до најближе месне заједнице или школе и изразе своју грађанску вољу.

Имаће 13 сати те недељне обданице, и неће им бити потребна чиста кошуља, офарбана коса или аутомобил пун горива да би се тамо појавили.

Између избора, а у Србији их је све чешће, они критикују, пљују, грде, хвале и кукају али кад дође судњи бирачки дан, ништа, ћорак, дупло голо.

Сакриће се иза себе самих, јадиковаће да немају за кога да гласају, да се унапред све зна, да је већ све покрадено, решено и без њиховог заокруженог листића. Било да буду само председнички или и парламентарни уз њих, било да је неизвесно или скоро па извесно, као сада, нема тог багера или пендрека који може да их натера на блуд као што је демократско гласање и изражавање бирачке воље.

Изборна историја и статистика показују да од 6,5 милиона уписаних, тек око 3,5 милиона гласача изађе тог дана из куће, прими спреј на прст и тутне листић у ону магичну кутију.

Зашто је то тако годинама уназад убише се да објасне аналитичари, социолози, политиколози и кафански говорници.

Да ли је ћутање знак одобравања, да ли је толико много Срба ван Србије, да ли има пола милиона мртвих душа на неажурираним списковима, може само да се нагађа и надвикује у кампањи и после ње.

Како, дакле, натерати што више покретних, непокретних и осталих уписаних грађана Србије да гласају и тиме дају пунији легитимитет изабранима.

Јер неизабрани одмах крену у противнапад да је гласало пола од пола, трећина од четири петине, и тако редом само да би замаскирали пораз.

Уз велику излазност смањује се могућност да неко негде муља, и све је другачије. Што више листића, изборна воља је чистија.

Обавезно гласање је уведено у више земаља света како би се повећала ниска излазност бирача. Гласање је обавезно у Грчкој, Бугарској, Кипру, Италији, Луксембургу, Данској, Белгији, Финској, Бразилу, Чилеу, Аргентини, Аустралији...

Казне за неизлазак иду од новчаних до затворских, али и ускраћивања пасоша, запослења у државној служби и одузимања разних олакшица.

Па зар тако браћо Срби, да ли да и наша држава уведе обавезу, да нас тера и плаши ако не изађемо. Зар осим излазака у кафане, излазака са посла, излазака из Србије, не можемо да се напрегнемо и изађемо на изборе, макaр то било у инат, „последњи пут и никад више” или већ с било којим оправдањем…

Ако и даље не знамо зашто бисмо, e онда ником ништа.