Apstinenti

Biće lep prolećni dan, bez snega, suvomrazice, poplavljenih puteva i srušenih mostova...

Sunce iza ili ispred oblaka, temperatura u plusu. I u takvim okolnostima birališta i glasačka mesta biće poluposećena.

Iako će građani Srbije biti pozivani, moljeni, mamljeni, iako će im obećavati kule i gradove, zaposlenje, prosperitet, privredni rast, veće plate, ekspresni ulazak u Evropsku uniju ili Rusiju, ništa od svega toga neće ih nagnati, njih skoro pola od broja upisanih, da se pridignu i odu do najbliže mesne zajednice ili škole i izraze svoju građansku volju.

Imaće 13 sati te nedeljne obdanice, i neće im biti potrebna čista košulja, ofarbana kosa ili automobil pun goriva da bi se tamo pojavili.

Između izbora, a u Srbiji ih je sve češće, oni kritikuju, pljuju, grde, hvale i kukaju ali kad dođe sudnji birački dan, ništa, ćorak, duplo golo.

Sakriće se iza sebe samih, jadikovaće da nemaju za koga da glasaju, da se unapred sve zna, da je već sve pokradeno, rešeno i bez njihovog zaokruženog listića. Bilo da budu samo predsednički ili i parlamentarni uz njih, bilo da je neizvesno ili skoro pa izvesno, kao sada, nema tog bagera ili pendreka koji može da ih natera na blud kao što je demokratsko glasanje i izražavanje biračke volje.

Izborna istorija i statistika pokazuju da od 6,5 miliona upisanih, tek oko 3,5 miliona glasača izađe tog dana iz kuće, primi sprej na prst i tutne listić u onu magičnu kutiju.

Zašto je to tako godinama unazad ubiše se da objasne analitičari, sociolozi, politikolozi i kafanski govornici.

Da li je ćutanje znak odobravanja, da li je toliko mnogo Srba van Srbije, da li ima pola miliona mrtvih duša na neažuriranim spiskovima, može samo da se nagađa i nadvikuje u kampanji i posle nje.

Kako, dakle, naterati što više pokretnih, nepokretnih i ostalih upisanih građana Srbije da glasaju i time daju puniji legitimitet izabranima.

Jer neizabrani odmah krenu u protivnapad da je glasalo pola od pola, trećina od četiri petine, i tako redom samo da bi zamaskirali poraz.

Uz veliku izlaznost smanjuje se mogućnost da neko negde mulja, i sve je drugačije. Što više listića, izborna volja je čistija.

Obavezno glasanje je uvedeno u više zemalja sveta kako bi se povećala niska izlaznost birača. Glasanje je obavezno u Grčkoj, Bugarskoj, Kipru, Italiji, Luksemburgu, Danskoj, Belgiji, Finskoj, Brazilu, Čileu, Argentini, Australiji...

Kazne za neizlazak idu od novčanih do zatvorskih, ali i uskraćivanja pasoša, zaposlenja u državnoj službi i oduzimanja raznih olakšica.

Pa zar tako braćo Srbi, da li da i naša država uvede obavezu, da nas tera i plaši ako ne izađemo. Zar osim izlazaka u kafane, izlazaka sa posla, izlazaka iz Srbije, ne možemo da se napregnemo i izađemo na izbore, makar to bilo u inat, „poslednji put i nikad više” ili već s bilo kojim opravdanjem…

Ako i dalje ne znamo zašto bismo, e onda nikom ništa.