Ауто-пут – преко Златибора или Голије

Већ скоро 15 година воде се расправе о изградњи ауто-пута Београд–Јадран. На ту тему организовано је више научностручних скупова. Затим је у оквиру Института за путеве и ЦИП-а урађена стручнотехничка документација до нивоа идејних пројеката, погодних за даље одлучивање.

Деоница до Пожеге сигурно ће се завршити, али је неизвестан наставак даље изградње. Није, чак, донесена ни одлука којим делом коридора ће се определити траса пута – преко Златибора или преко Голије, а ово питање се у јавности стално актуелизује.

У студијској и стручнотехничкој документацији овог коридора анализиране су обе варијанте, и то са становишта природних и привредних ресурса, туристичких потенцијала, положаја и развојних могућности до нивоа идејних пројеката, у чему је учествовао и аутор ових редова. Планиране трасе се одвајају после Пожеге.

Западна води преко Златибора, источних падина Златара и сјеничком котлином до средњег дела Пештери.

Источна варијанта води ивањичком котлином, долином Моравице и падинама Голије, спушта се на Ступ и на Пештери се спаја у једну трасу до граничне тачке – Бољари.

На златиборској деоници достигнут је солидан ниво привредно-туристичког развоја, уз функционалну саобраћајну повезаност и повољне услове даљег развоја.

У зони ивањичке деонице констатовани су врло слаба саобраћајна мрежа и слаб привредни развој, али су богати шумски, пољопривредни, туристички и ловни потенцијали. Стручна опредељења о предностима су остала отворена због исказаних различитих интереса локалних заједница.

Дилеме у вези с будућом трасом ауто-пута покренуо је и текстом у „Политици” (6. марта) инж. Никола Чукановић, али пристрасно и са више погрешних и произвољних података и оцена. Г. Чукановић заговара голијско-пештерску варијанту трасе, која је дуга 109 км, док је златиборска дуга 125 км, али он тврди да је златиборска варијанта дужа 50 километара, уместо 16, па би се краћом варијантом уштедело око 250 милиона евра, рачунајући километар ауто-пута пет милиона евра, што није тачно.

Он не зна да по инжењерским проценама километар ауто-пута на најтежим теренима, као што су ови, кошта до десет, па и до 11 милиона евра.

Описујући шире подручје „сјеничко-пештерске висоравни”, произвољно је глорификује и увећава. Каже да је ова висораван „огроман простор, облика велике тепсије, површине око 100.000 километара квадратних”, па набраја све околне планине.

Но, ако бисмо додали и површине свих набројаних планина и претпоставили да је у питању техничка грешка па свели површину на 10.000 квадратних километара, и то не би било тачно. Нашом провером површина Пештерске висоравни с припадајућим орографским деловима околних планина износи 2.700 до 2.800 квадратних километара.

Чукановић такође тврди да по богатству шума, сточарства, лова и пчеларства ово подручје „нема премца у Србији”. Но, и поред 12.000 хектара пошумљених голети које наводи, ужи предео Пештерске висоравни има одлике травно-степских предела, са остацима деградираних шума, што се може видети и из приложене фотографије уз текст.

Иначе, господин Чукановић правилно запажа да су услови за изградњу и одржавање ауто-пута преко обешумљеног простора Пештери неповољни због велике надморске висине изнад 1.150 метара и изложености неповољним временским условима током зиме, са средњом јануарском температуром углавном испод нуле, а често и до минус пет степени.

Дуго се задржава и високи снежни покривач који често завејава путеве и отежава саобраћај.

Ипак, голијско-пештерска деоница може имати извесну предност пре свега као неразвијено подручје због великих шумских ресурса Голије и њених богатих туристичких потенцијала, повољних пољопривредних услова ивањичког краја и рудника Штаваљ.

Чињеница је, такође, да се златиборска деоница ауто-пута може нормално развијати и с модернизованим постојећим путем, док ће без овог пута ивањичко-голијско подручје остати дугорочно привредно запостављено, те ове дилеме није једноставно решити.

Научни саветник