Сви смо ми имигранти

Британски уметник Акрам Кан добро је познат публици Београдског фестивала игре, овога пута долази с представом „Кото деш”, (у преводу са бенгалског „мала домовина”) која се ослања на Канов јединствени квалитет приповедања о раскршћу светова, а говори о сновима и успоменама младог човека на путу између Британије и Бангладеша (одакле су, иначе, Канови родитељи – Акрам је рођен у Вимблдону).

Користећи посебну мешавину игре, текста, слика и звука, овај комад слави отпорност људског духа у модерном свету.

„Кото деш“, је премијерно приказана прошле године у Енглеској, а пре београдске, имаће прилику да је види и публика у Француској, Шведској и Швајцарској.

Ова представа адаптација је вашег ранијег рада „Деш” (домовина) и за циљну групу има децу од седам година па навише. На који начин је прилагођена млађој публици? 

Та је представа потпуно трансформисана, иста је само полазна тачка, али наравно препознаћете сличности уколико сте гледали „Деш”. И она се бави питањима идентитета, породичних односа и избеглиштва – сви смо имигранти, на неки начин, уколико се вратимо довољно далеко у прошлост, а то често заборављамо. То су универзалне теме и важно је да деца знају о њима. Свет није дивно место у овом тренутку, деца би требало да буду свесна тога, барем у извесној мери. Какве ћемо особе бити кад одрастемо, како ћемо се односити према свету и другим људима у многоме зависи од нашег детињства, од тога како смо се обликовали у том добу.

Зашто често комбинујете плес са причањем прича? 

Није ми намера да тако приближим и објасним представу публици, нити покушавам да се извиним људима који не разумеју плес. Тело је најсветији начин да се изрази емоција, за разлику од речи, оно има моћ да преноси идеје кроз физичко и емоционално искуство. Али понекад користим речи и певање зато што постоје неке ствари које тело не може да искаже. У „Дешу”, на пример, користим речи како бих саопштио да је мој отац кувар. 

Учили сте бенгалске народне игре од мајке, а почели да изучавате катак са седам година. Да ли је плес ваше „породично наслеђе”?

Никако! Моја мајка је била више уметнички настројена, изучавала је бенгалску литературу, а као детету јој је плес био забрањен, јер је њен отац био велики математичар и није одобравао такве ствари. У то време, девојчице које плешу нису биле добар пример, додуше ни дечаци плесачи, јер су људи у игри видели сексуалне конотације, а не њену спиритуалност. Тек када су се моји родитељи преселили у Лондон, и када сам ја рођен, мајка је почела да истражује игру и гура ме у тај свет. 

Да ли бисте се посветили плесу и без тог раног искуства или бисте пратили другачији креативни пут? 

Не бих пратио ниједан пут. Помало сам „ћорак”, попут нуклеарне бомбе која не ради. Волео бих да не радим ништа и да само контемплирам. Све дугујем родитељима, нарочито мајци. Постоје неки људи који су истински феноменални, и све су постигли сами, без обзира на потешкоће, и без помоћи родитеља, али мислим да је то изузетно ретко.

Причали сте о томе како сте стицали поштовање у школи тако што сте победили на диско такмичењу имитирајући Мајкла Џексона. Да ли бисте тако нешто саветовали данашњим дечацима који желе да постану успешни плесачи? 

Мој уобичајени савет је да не дајем савете, али ако бих то пренебрегао, рекао бих им да, пре свега, буду искрени са самим собом. Шта значи за њих бити успешан плесач? Код данашњих генерација то би могло бити појављивање у ријалити програму на телевизији, или плес са поп звездом, међутим, ја то не бих назвао правим успехом: постајете познати на секунд, и онда је готово. Али ако сте заиста добри у ономе што радите, и усавршавате своју вештину, људи ће вас ценити и препознати. Саветујем, дакле, вредан и напоран рад на сопственом усавршавању и напретку.

Како приближити деци савремени плес?

Кључ је у новцу! Више новца за продукције. Све више позоришта и фестивала се баве децом ових дана. Влада би требало да охрабрује децу да се укључе у игру. Када сам ја ишао у школу, пронашао сам уточиште и сигурност у свом телу, и мислим да би и друга деца могла да се осећају слично.