Сеоба – музеј сећања

Вршац – Пре седам деценија, Македонци су почели да се досељавају у Србију, углавном у Војводину, јужни Банат, у организацији тадашње државе. Иако су напуштали сиромашна родна места у потрази за бољим животом, ипак, их је мучила неизвесност како ће их у новим крајевима прихватити и какве ће услове за живот затећи.

Први досељеници у вршачком крају стигли су у виноградарску Гудурицу, потом у Велико Средиште, а у пландиштанској општини у: Велику Греду, Хајдучицу, Стари Лец, Дужине... у тим местима је до октобарских дана 1944. године живела повећа немачка национална заједница.

Из Македоније су понели оно што су од предака наследили: вредноћу и штедљивост, карактеристичну углавном за људе који имају посебно брижан однос према тешко зарађеном новцу. Наравно и језик, обичаје, начин живота и навике, којима су Македонци и данас посвећени. Љубав према родном крају преносе на потомке, треће и четврте генерације. У вршачки крај је за неколико последњих месеци 1946. године стигло око 1.080 миграната из најјужније републике тадашње државе.

– Мојим сународницима није било лако, јер је требало да се уклопе у нови амбијент и прихвате многе новине, углавном непознате и неочекиване. Ипак, захваљујући поменутим особинама, вредноћи, штедљивости и поштењу, староседеоци су их лепо дочекали, није било никаквих неспоразума. Досељеницима који су касније долазили било је лакше, а међу њима сам и ја, стигао сам 1966. године по конкурсу за наставника у Великом Средишту, објављеном у „Политици”. Неки, међутим, промене нису могли да прихвате, па су се вратили у завичај – прича нам Стеван Србиновски, професор руског језика, председник Удружења македонске националне заједнице „Вардар”, прави посвећеник овој заједници у вршачком крају.

У „Белешкама о најновијим насељеницима из Македоније у седам села вршачког дела Баната” („Матица српска”, 1958), др Бранислав Русић је записао: „Многи насељеници из Македоније су дошли у својој народној ношњи (особито старији женски свет). И данас се још могу видети Поречанке и Поречани у Пландишту у деловима своје ношње. У Хајдучици је старије Славиштанке нису напустиле. Потпуно су је напустили само деца и омладина”. Описујући понашање досељених из чак осамнаест предела тадашње југословенске Републике Македоније, аутор каже да се „од њих само Преспанци виђају по сеоским крчмама. Најбоље се осећају Мегленски Власи у Гудурици и Преспанци с арбанске стране у Пландишту. За њима долазе Славиштани. Они у Хајдучици добро раде и привређују, а куће боље одржавају од Македонаца у оближњим селима. Поречанци у Пландишту су и даље остали скромни. Навикли су се на ваздух, а вода им прија. Кажу да су многе утрине узоране па немају пашњаке за стоку. Пољани охридски у Старом Лецу су се теже навикли на нову средину. Много им смета равница и прашњав ваздух. Осећају недостатак шума и воћа из родног краја. Жене се особито жале на слабе суседске односе у селу. Девојке чезну за манастирским и црквеним саборима и за весељима о тим свечаностима и другим празницима које су имали у старом крају”.

Професор Србиновски је са сарадницима прикупио лична документа тадашњих миграната, њихове фотографије у националним ношњама, разне службене белешке прератних и послератних власти, текстове о великој послератној сеоби, документа о помоћи у имовини коју су од државе у новом крају примили..., све то средио и изложио у малом музеју сећања на сеобу свог народа у „Вардару”, које ужива финансијску подршку разних нивоа државе Србије, а повремено помоћ стиже и од државе предака.

– Од државе организовано досељавање је трајало до 1953. године, али је и настављено у мањем обиму. О свему имам документацију, имена и презимена, места и краја одакле су људи стигли... Рецимо, у суседно село Мали Жам, насељено углавном румунским живљем, седамдесетих и осамдесетих година је стигло једанаест снајки. Прву невесту је довео мештанин који је војни рок служио у Македонији, а после су се низали бракови. Мештани их хвале да су добре домаћице, вредне повртарке и добре мајке. Потомци миграната су угледни грађани Вршца и Србије, добри мајстори, инжењери, воћари, виноградари, професори, каменоресци, трговци, пекари, посластичари... Неки су овде колонизирани још у Краљевини Југославији. Нажалост, млади не знају македонски језик, па повремено организујемо курсеве за учење нашег језика, а културне и фолклорне активности у КУД „Виногради” су редовне – каже Стеван Србиновски, председник „Вардара” у Вршцу, и наглашава да је ово удружење у сталном контакту са пријатељима и рођацима у Македонији, организују екскурзије у стари завичај, „јер ми имамо две мајке”.