Увођење реда у науку

„Политика” је поново уздрмала научну заједницу објављујући да је готов Правилник о вредновању рада истраживача, на основу којег се научници бирају у звања. Уз похвале „што расветљавамо мрачне ћошкове науке у Србији”, највише примедби је поново било због тога што научници прво из медија сазнају оно у чијој изради су морали да буду консултовани и од чега им зависи посао. Да ли се после готово годину дана агоније, када је поништен конкурс за научне пројекте и промењен министар просвете, назире промена државног курса према запостављеној науци која је ненадано и сложно подигла глас, или су у питању предизборни трик и козметичке промене?

Истраживачи су у првим реакцијама били скептични, упркос реченицама помоћника министра просвете за науку Николе Танића да је „усвојено све што су научници тражили, чак и оно што нису” и да ће од сада рад Министарства просвете бити транспарентан.

Међутим, многи су овај документ јуче први пут видели захваљујући друштвеним мрежама и одмах је кренула лавина коментара да су научници поново обманути… Многи чак сматрају да је оваквим документом „Министарство бацило истраживачима рукавицу у лице”.

Сачекајмо, ипак, да осим интервјуа у „Политици” и коментара на друштвеним мрежама, Заједница института Србије и Синдикат науке анализирају комплетан документ, а ми ћемо радо наставити да пишемо о свему што је и даље спорно.

Јер не заборавимо на то да има и оних који постављају питање: „Да ли нам је потребно толико истраживача, када је јавна тајна да многи од њих годинама немају никакве резултате, чак и не долазе редовно на посао, а да их за тај нерад финансирају порески обвезници?”

С друге стране, има резона и у аргументима да нам овакав документ уопште није потребан: Вотсон и Крик су добили Нобелову награду са откриће ДНК на основу написана два-три рада, а по нашем правилнику – оно што је било довољно за Нобела, у Србији није довољно за научног саветника.

Слажемо се са тим да је потребно одвојити жито од кукоља, да систем финансирања науке мора да буде другачији, да врхунски научници не треба да страхују зато што су запослени на неодређено време, а познато је да су заиста потребне године да би се урадило неко истраживање. Потребно је и да имају много боље услове рада како би заиста могли да изађу на црту са светом.

И не мислим да је 12.000 истраживача за Србију много. То наравно не значи да свако мора да буде генерал, да поновим одличну Танићеву реченицу – не може свако да буде научник. Али такође не могу сваки час да се мењају правилници и расписују конкурси, не може да се у једном тренутку „тренира строгоћа”, а да се после неколико месеци усвоји све оно због чега су се научници дигли на ноге. Ако је то баш тако како је речено…

Време је да се уведе ред, да врхунска и национална наука добију више пара, да нам реформе не зависе од промена министара и да онај који то ради, ради јавно, консултујући врхунске стручњаке. И када пресече – да остане иза те одлуке, не због избора, већ због будућности Србије.