Очеви често одустају од аутистичне деце

Нови Сад – До две и по године, Вања је био дете као и свако друго. Комуникативно, отворено према људима, и за тај узраст богатог речника. Онда је говор почео да своди на речи којима је тражио сок, ношу, какао и цртани филм. Престао је да поставља захтеве, да прати разговор и комуницира као раније. Мара Бошњак, мајка овог данас већ младића са аутизмом, прича да се све то дешавало полако, уз сплет околности које родитељи обично не примете одмах. Родитељима саветује да, ако се сумња у аутизам детета, радије прихвате да проблем постоји и не губе време.

„Аутизам није болест, како се мисли, и не лечи се. То је поремећај у развоју и ради се углавном о говорно-језичком, поремећају пажње или понашања, а разним третманима, логопеда или дефектолога, дете се може довести на висок ниво функционалности. Рана интервенција је зато јако битна”, истиче у разговору за „Политику” Мара Бошњак, која је председница Удружења за подршку особа са аутизмом града Новог Сада.

Не зна се тачно колико је људи са аутизмом у Новом Саду, а они нису „мапирани” ни на нивоу државе. У новосадском удружењу је евидентирано 122 деце, младих и одраслих, и међу њиховим родитељима има самохраних мајки. Мара Бошњак наводи да често очеви одустају од аутистичне деце, мада у удружењу има и случајева да је мајка напустила породицу.

„Психички напор је заиста велики. Ми сви волимо нашу децу, а да смо срећни што су она у аутизму и што их имамо такве – нисмо. Ја бих наравно више волела да је мој Вања ожењен, или да размишљам где је у суботу увече, да ли је са девојком...”, каже наша саговорница.

Ипак, функционисање је за многе особе са аутизмом могуће само уз подршку и надзор 24 сата. Њен син воли да иде и у шетњу, биоскоп, посластичарницу и да седне у кафић, али то увек чини заједно са мајком.

„Особе са аутизмом су искрене, прилазе другима, али неки људи то не препознају, па може доћи до проблема, а ми родитељи не можемо да преломимо тај страх”, каже она, мада напомиње да Новосађани углавном имају саосећање према аутистичној деци, али да и се тој деци мора указивати на социјално прихватљиво понашање, „а то можемо само ако их не држимо закључане у становима, за рачунарима, само у школама и на третманима”.

Зато удружење заснива активности на слободном времену деце и ван својих просторија, без родитеља, а у присуству терапеута. Млади су тако имали програм излазака у град, који је по пројекту финансирала покрајина, новосадска Канцеларија за младе им је помогла у набавци фотоапарата са којима су ишли на улице да снимају, а одлазили су и на викенд-дружења у врдничку бању, као вид припреме за одвојени живот.

„У апартманима у Врднику су се сами туширали или припремали храну. Једном приликом су имали јагње на ражњу, пошто је терапеуту био рођендан, па је то била прилика да неки од њих осете топлину живе ватре. То им је било невероватно искуство”, прича Мара Бошњак.

Пре четири године заживела је, уз подршку државе, ликовна радионица удружења, а арт терапију води новосадска академска сликарка Маја Стојановић као волонтер. У просторијама удружења у улици Бате Бркића 12, они слушају музику, плешу и друже се, а одскоро имају и инструменте – две гитаре, појачало и синтисајзер, које су добили на поклон од новосадског удружења жена Лајонс клуба „Милева Марић Ајнштајн”.  

Организације које се баве аутизмом истичу да то није ретка појава, узимајући у обзир да је спектар поремећаја у развоју мозга веома широк, од најблажих до оних изразитих.