Očevi često odustaju od autistične dece

Novi Sad – Do dve i po godine, Vanja je bio dete kao i svako drugo. Komunikativno, otvoreno prema ljudima, i za taj uzrast bogatog rečnika. Onda je govor počeo da svodi na reči kojima je tražio sok, nošu, kakao i crtani film. Prestao je da postavlja zahteve, da prati razgovor i komunicira kao ranije. Mara Bošnjak, majka ovog danas već mladića sa autizmom, priča da se sve to dešavalo polako, uz splet okolnosti koje roditelji obično ne primete odmah. Roditeljima savetuje da, ako se sumnja u autizam deteta, radije prihvate da problem postoji i ne gube vreme.

„Autizam nije bolest, kako se misli, i ne leči se. To je poremećaj u razvoju i radi se uglavnom o govorno-jezičkom, poremećaju pažnje ili ponašanja, a raznim tretmanima, logopeda ili defektologa, dete se može dovesti na visok nivo funkcionalnosti. Rana intervencija je zato jako bitna”, ističe u razgovoru za „Politiku” Mara Bošnjak, koja je predsednica Udruženja za podršku osoba sa autizmom grada Novog Sada.

Ne zna se tačno koliko je ljudi sa autizmom u Novom Sadu, a oni nisu „mapirani” ni na nivou države. U novosadskom udruženju je evidentirano 122 dece, mladih i odraslih, i među njihovim roditeljima ima samohranih majki. Mara Bošnjak navodi da često očevi odustaju od autistične dece, mada u udruženju ima i slučajeva da je majka napustila porodicu.

„Psihički napor je zaista veliki. Mi svi volimo našu decu, a da smo srećni što su ona u autizmu i što ih imamo takve – nismo. Ja bih naravno više volela da je moj Vanja oženjen, ili da razmišljam gde je u subotu uveče, da li je sa devojkom...”, kaže naša sagovornica.

Ipak, funkcionisanje je za mnoge osobe sa autizmom moguće samo uz podršku i nadzor 24 sata. Njen sin voli da ide i u šetnju, bioskop, poslastičarnicu i da sedne u kafić, ali to uvek čini zajedno sa majkom.

„Osobe sa autizmom su iskrene, prilaze drugima, ali neki ljudi to ne prepoznaju, pa može doći do problema, a mi roditelji ne možemo da prelomimo taj strah”, kaže ona, mada napominje da Novosađani uglavnom imaju saosećanje prema autističnoj deci, ali da i se toj deci mora ukazivati na socijalno prihvatljivo ponašanje, „a to možemo samo ako ih ne držimo zaključane u stanovima, za računarima, samo u školama i na tretmanima”.

Zato udruženje zasniva aktivnosti na slobodnom vremenu dece i van svojih prostorija, bez roditelja, a u prisustvu terapeuta. Mladi su tako imali program izlazaka u grad, koji je po projektu finansirala pokrajina, novosadska Kancelarija za mlade im je pomogla u nabavci fotoaparata sa kojima su išli na ulice da snimaju, a odlazili su i na vikend-druženja u vrdničku banju, kao vid pripreme za odvojeni život.

„U apartmanima u Vrdniku su se sami tuširali ili pripremali hranu. Jednom prilikom su imali jagnje na ražnju, pošto je terapeutu bio rođendan, pa je to bila prilika da neki od njih osete toplinu žive vatre. To im je bilo neverovatno iskustvo”, priča Mara Bošnjak.

Pre četiri godine zaživela je, uz podršku države, likovna radionica udruženja, a art terapiju vodi novosadska akademska slikarka Maja Stojanović kao volonter. U prostorijama udruženja u ulici Bate Brkića 12, oni slušaju muziku, plešu i druže se, a odskoro imaju i instrumente – dve gitare, pojačalo i sintisajzer, koje su dobili na poklon od novosadskog udruženja žena Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn”.  

Organizacije koje se bave autizmom ističu da to nije retka pojava, uzimajući u obzir da je spektar poremećaja u razvoju mozga veoma širok, od najblažih do onih izrazitih.