Стилски доследно за петицу

Ову дубоку породичну драму с елементима хумора који извире из стварности, из парадоксалног живота средовечне удовице, што је осим мужа, посла и ауторитета у породици изгубила и тло под ногама и вољу за животом, недавно је један амерички колега назвао „пригушеним вриском пркосног човечанства против немилосрдно окрутног универзума”.

Тачно, може и тако да се тумачи оно – што је и како је – испричано у филму „Реквијем за госпођу Ј” сценаристе и редитеља Бојана Вулетића, али се ја не бих винула чак до универзума. Остала бих ту, на и у земљи у којој се транзиција од речи – туђице са прилично јасним значењем, протоком времена претворила у нешто што се чак може назвати и политичким системом. Ово је ипак филм посвећен нама, посрнулој, готово непостојећој средњој класи. И филм посвећен женама које су, хтели то да признамо или не, ипак највеће жртве оне речи, тј. система који сам малопре поменула.

Вулетић је, одмерено и уравнотежено, на то умео да укаже кроз драмски лик жене, главне јунакиње, која од почетка до краја трпи радњу, у филму који визуелно почива на промишљеном минималистичком мизансцену и сведеној фотографији.

Определивши се за овакав, минималистички, а у сваком случају веома суптилан сценаристичко-редитељски поступак, Бојан Вулетић је створио естетски успешан, стилски доследан за петицу и чврсто заокружен мали фини филм у којем, кроз дискретан иако снажно присутан ауторски ангажман, анализира савремену породицу у контексту социјалне деструкције. И то је препознато и недавно на Берлинском фестивалу, али и на београдском Фесту на којем је освојио награде у чак четири категорије, као и Политикину награду „Милутин Чолић” за најбољи српски филм такмичарског програма.

Јунакињи Вулетићевог филма се у кратком временском периоду догоди све оно што би се неком другом догодило за неколико живота. Од породичне трагедије, чак и смрти кућног љубимца, па све до открића да јој је чак и средње слово у имену погрешно уписано у важним документима. О немогућности да овери здравствену књижицу, због чега је и њен план самоубиства доведен у питање, да и не говорим. Кроз прави пакао, у овој нашој кафкијанској свакодневици и шалтерско-административној рашомонијади, дубоко депресивна Госпођа Ј мора да пролази.

Али, како то чини? Бравурозно. Без иједног сувишног геста или вишка у оно мало речи. Нема спољашњих драматичних експресија ни лица ни тела. Све је тако дубоко унутра, у души, у срцу и уму, а све опет тако видно и јасно и оку и срцу гледалаца. То може само Мирјана Карановић, која је веома захтевном глумачком техником до последње ћелије у организму отелотворила лик Госпође Ј.

Уткавши у сам филмски језик и сету и благи хумор и апсурд и емпатију, Бојан Вулетић је своју хуманистичку драму, ослоњену искључиво на женске ликове, од грубе реалности одвео ка сфери емоционалног, чак и филозофског.

Та његова нежност спрам женских ликова испред камере (са Госпођом Ј живе још и њене две ћерке и остарела свекрва), у филму је подржана и снажним ауторским ставом три жене – аутора иза камере. Ставом директорке фотографије – сниматељке Јелене Станковић, сценографкиње Зоране Петров и костимографкиње Лане Павловић. Оне су биле ослонац Вулетићу у спровођењу свеукупних естетских замисли унутар готово симетричних кадрова, од којих је сваки као мало савремено сликарско дело, тек благо помакнуто од стварности.

Вулетићев „Реквијем за госпођу Ј” сада је на репертоару домаћих биоскопа и не треба га олако пропустити.