Идеологију је створила потреба

Никад у историји није било таквог крвопролића и разарања као у време Другог светског рата. О том времену написане су многе књиге и понуђене многе теорије. Недовољно је истакнуто оно најбитније. Други светски рат, као и Први, био је израз дубоке кризе западне цивилизације, а не ове или оне земље и идеологије. Суштина те цивилизације била је и остала: квантитативна парадигма развоја, по којој је развој схваћен као раст, као стално експоненцијално увећање материјалног обиља и моћи, пре свега економске и политичке моћи.

Опет су се, као и у претходном рату, нашле супротстављене две групације, од којих је једна покушавала да сачува и ојача стечене позиције, а друга – да сруши постојеће односе и успостави своју доминацију над светом. У Другом светском рату идеологије су играле већу улогу него икад. Али, биле су само инструменти. Превратничке државе биле су економски слабе и свој недостатак сировина и капитала могле су надокнадити једино највећом могућом хомогенизацијом, максималном дисциплином, масовном спремношћу за жртвовање и фанатичким веровањем у успешност свог пројекта.

Потреба је створила одговарајућу идеологију. Такву функцију могао је одиграти једино екстремни национализам који ствара потребну хомогеност и потпуно подређивање индивидуе колективном, националном интересу. За освајање је потребна мржња, а она се у слепом, масовном виду најпре и најинтензивније јавља у мржњи према другој нацији – оној која стоји на путу, оној која се може приказати као симболички представник свег зла. Мржња је најинтензивнија кад њен објект није различит само по култури, већ и по биолошким одликама – крви, боји коже, облику носа – дакле, кад није само у питању друга нација, већ и друга раса, на пример, Јевреји. Да би оправдала брутално насиље, ова идеологија пројектује одређено схватање о људској природи: човек је у суштини зао, грабљив, ратоборан, деструктиван. Кад убија, осваја и руши, он не крши моралне законе већ само испољава своју природу.

С друге стране су снаге које су задовољне постојећим стањем. Да би га сачувале, оне стварају идеологију која рационализује, легитимише то стање и пројектује у њега непостојеће вредности које, наводно, бране постојећу слободу, демократију, правну државу, тржишну привреду, приватну својину. По начину на који су те вредности схваћене, јасно је да оне нису универзално људске, већ су вредности изоловане, себичне индивидуе. И овде се легитимација постиже одговарајућим схватањем људске природе. Човек је, наводно, по природи егоистичан, склон стицању и гомилању материјалног богатства, потрошач, жељан, пре свега, задовољства и удобности.

Обе су ове групације у радикалном антагонизму с трећом која прети да их сруши изнутра, позивом на револуцију, она је и настала из револуција у једном делу света, али је с временом произвела бирократску државу која тежи експанзији, али не путем спољашњег освајања него путем постепеног апсорбовања своје околине. Њена идеолошка привлачност потиче из пројекције човека као бића стваралачког, бића солидарности и социјалне правде.

Други светски рат је и почео тако што су фашистичке силе – Немачка, Јапан и Италија напале, и у периоду 1937–1941. освојиле: Чехословачку, Пољску, Данску, Норвешку, Холандију, Белгију, Француску, Грчку, Југославију, Албанију, Абисинију, Манџурију, велики део Кине, Кореју, Вијетнам, Сингапур и Индонезију. Прекретница рата била је 1941. година, кад је Немачка изненада напала Совјетски Савез, а Јапан САД. После првих великих почетних успеха, фашистичке силе су трпеле поразе и губиле територије, привредне потенцијале и људство. На крају су морале да капитулирају 1945. године.

Две најјаче преостале силе, САД и СССР, вишеструко су повећале контролу над околним просторима и већ 1946. ушле су у дуготрајни међусобни „хладни рат”. На крају Другог светског рата САД су удвостручиле материјалну производњу и успеле да произведу нуклеарно оружје. Совјетски Савез је у свом европском делу био страховито разорен и изгубио је 25 милиона људи, али је развио војну индустрију и опремио најјачу копнену армију која је икад постојала. Уз све асиметричности, између две суперсиле је успостављена војна равнотежа која је и омогућила дуг период мира, тачније, узајамног страха.

Наставак фељтона читајте у "Политици" од понедељка 31. марта