За зло је свако способан

После Чеховљевог „Иванова” глумица Хана Селимовић упустила се у Толстојево тумачење душе у комаду „Царство мрака” које ће у режији Игора Вука Торбице бити премијерно изведено у петак увече, 24. марта у 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. У ауторској екипи су драматурзи Молина Удовички Фотез и Тијана Грумић, костимограф је Марина Меденица, аутор сценографије и дизајна светла је Бранко Хојник, гост из Словеније, композитори су Ненад и Ален Синкауз из Хрватске… Ивана Ненадовић је извршни продуцент.

Толстојеве јунаке тумаче и Олга Одановић, Вања Ејдус, Љубомир Бандовић Анастасиа Мандић, Небојша Љубишић, Иван Ђорђевић, Никола Вујовић, Ивана Шћепановић, Новак Радуловић и девојчица Јелена Благојевић.

Драму „Царство мрака” гроф Лав Николајевич Толстој писао је на основу истинитог трагичног догађаја из једног руског села у које је продрла моћ новца. По чему је ова прича блиска нама?

Прича говори о људима који под притисцима беде, жудње, обести, насиља, страха, нових друштвених поредака, грабећи своју идеју о бољем животу, посежу за злом, као за најлегитимнијим средством за достизање циља. Морал је измишљен. Људи су кварљива роба. И способни су за службу оном најгорем чиме их је природа обележила. У беди и страху за сопствену егзистенцију, нема промишљања, само нагона за преживљавање. А шта све људи чине да би преживели – е, о томе је ова прича. И застрашујуће је колико је она, не блиска нама, већ ужасно огледало наше данашњице.

У Русији је у своје време дело „Царство мрака” било десет година забрањено за извођење. Колико га је деликатно сценски исказати?

Веома је деликатно, понајвише због тога што је, иако писана 1866. године, ова прича документ о природи човека у било којем времену. Међутим, врло лако се упада у замку перцепције нас „цивилизованих људи”, која нас дели од људи који чине зло, јер смо ми ми, а ти људи су неки други, сасвим далеки од нас самих. Неки о којима читамо у новинама. У томе лежи највећа заблуда. За зло је свако способан. И нико није заштићен од шансе да га почини. Деликатно је створити те људе на сцени, живе људе, у тако екстремним и ужасним акцијама, од којих је природно да се организам брани. Међутим, одбрана прави дистанцу, а дистанца те карактере удаљава од нас самих, а самим тим и од гледаоца. Суштина је у томе суочити се са чињеницом да су ти људи могући, и да је свако од нас, потенцијално, тај човек. Та врста суочења је болан и тежак процес. 

Редитељ Игор Вук Торбица волео би, како каже, да представа буде још мрачнији него што сам текст нуди. Шта је у фокусу ваше представе?

Могућност човека, у свом најгорем опсегу. Разорна сила која нам је природом дата, која не ствара, него руши. Једна од мојих омиљених јунакиња Јелена Андрејевна из Чеховљеве драме „Ујка Вања каже:” „У свима вама седи зао дух рушења. Ви не жалите птице, не жалите ни шуме, не жалите ни жене. Не жалите чак ни један другога”. Толстој каже да је уметност све оно што у другом бићу изазове неко осећање. Овде су у фокусу управо она осећања од којих окрећемо главу и правимо се да их нема.

Самоћа, издаја, болест, бесмисао, узалудност... Како у том сплету околности ваша јунакиња Анисја живи, траје, које је „руске” муке муче? Чиме вас инспирише, будући да су многи глумци на улогама Толстојевих јунака остварили своје животне креације?

Инспирише ме редитељ, моји партнери, сјајан ауторски тим који ради на овој представи. На Толстоја се углавном љутим, али то је тако у свим бурним и интензивним односима. Анисја је жена која не припада ни по чему грађанским оквирима живота. Она делује више него што мисли, жели више него што може, жуди више него јој прија, трпи колико ни један човек не би смео да трпи, чини оно што ни један човек не би смео ни помислити. Она је обиље крајности, неко ко је загазио у бару нискости и греха, и са тог пута више нема назад. Више сам него захвална на таквом изазову. А изазов је за мене увек инспирација.

„Бојим се само онога што волим” – говорио је својевремено Толстој. Глуму, а ни себе, кажете, не треба схватати сувише озбиљно. Како доживљавате Толстојеву Анисју?

Ми смо у неком вакууму апсурда на који пристајемо по инерцији, идући из дана у дан, спрдајући се са сопственим животним околностима, јер, шта нам је друго преостало? Живимо у Србији у којој нам сваког дана говоре како нам је сјајно, а плате нам износе мање од рачуна које треба да платимо. Све је доведено на руб, и питање је да ли нам је ишта више у овој земљи потребно. Ми смо земља јефтине радне снаге, са вицкастим председничким кампањама. Ја се, такође, бојим онога што волим, јер волим позориште, а бојим се да ли ће сутра оно икоме бити потребно. Волим и своју земљу, али се бојим да у њој нећу моћи да останем. Што се тиче мог доживљаја лика који тумачим, искрена да будем, доживљавам је веома озбиљно. Јер живим у земљи у којој нико не открива ко је убио жену усред бела дана на улици, зашто се људи са платама од 150 евра бацају кроз прозор, зашто самохране мајке, удовице или пензионерке струју плаћају довијајући се свакодневно, јер им пензије или плате износе половину онога што треба да уплате за рачуне. Зашто су људима чије су куће поплављене у Обреновцу више помогли суграђани него власт, зашто нас свакодневно лажу да се неће кандидовати, ако хоће, зашто за болесну децу шаљемо ес-ем-ес поруке и тако прикупљамо новац за њихово лечење? Зашто млади образовани људи не могу да се запосле, зашто мораш да будеш у партији да би стигао на ред, зашто су опљачкали народ који је подигао кредит у „швајцарцима”, зашто градимо небодере на реци, ко је рушио са фантомкама на глави и зашто се моја држава не брине о својим грађанима? Зато озбиљно доживљавам комад који се зове „Царство мрака”? Јер нам је деветнаести век ближе него што мислимо.

Толстој је имао отпор према књижевном кичу и литератури која није прошла тест времена. Према чему ви имате отпор будући да смело изражавате своје ставове?

Према неталенту, глупости у споју са безобразлуком, према спремности да се сваки здрав напор оспори, према допуштању да нам младост одлази или одраста у лошу старост, према лицемерју, домаћем тв програму, простаклуку… Према томе колико смо потцењени као народ, колико су све професије срозане, према условима рада на које смо приморани, према среброљубљу, и према томе колико смо спремни да трпимо.