Za zlo je svako sposoban

Posle Čehovljevog „Ivanova” glumica Hana Selimović upustila se u Tolstojevo tumačenje duše u komadu „Carstvo mraka” koje će u režiji Igora Vuka Torbice biti premijerno izvedeno u petak uveče, 24. marta u 20.30 sati na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. U autorskoj ekipi su dramaturzi Molina Udovički Fotez i Tijana Grumić, kostimograf je Marina Medenica, autor scenografije i dizajna svetla je Branko Hojnik, gost iz Slovenije, kompozitori su Nenad i Alen Sinkauz iz Hrvatske… Ivana Nenadović je izvršni producent.

Tolstojeve junake tumače i Olga Odanović, Vanja Ejdus, Ljubomir Bandović Anastasia Mandić, Nebojša Ljubišić, Ivan Đorđević, Nikola Vujović, Ivana Šćepanović, Novak Radulović i devojčica Jelena Blagojević.

Dramu „Carstvo mraka” grof Lav Nikolajevič Tolstoj pisao je na osnovu istinitog tragičnog događaja iz jednog ruskog sela u koje je prodrla moć novca. Po čemu je ova priča bliska nama?

Priča govori o ljudima koji pod pritiscima bede, žudnje, obesti, nasilja, straha, novih društvenih poredaka, grabeći svoju ideju o boljem životu, posežu za zlom, kao za najlegitimnijim sredstvom za dostizanje cilja. Moral je izmišljen. Ljudi su kvarljiva roba. I sposobni su za službu onom najgorem čime ih je priroda obeležila. U bedi i strahu za sopstvenu egzistenciju, nema promišljanja, samo nagona za preživljavanje. A šta sve ljudi čine da bi preživeli – e, o tome je ova priča. I zastrašujuće je koliko je ona, ne bliska nama, već užasno ogledalo naše današnjice.

U Rusiji je u svoje vreme delo „Carstvo mraka” bilo deset godina zabranjeno za izvođenje. Koliko ga je delikatno scenski iskazati?

Veoma je delikatno, ponajviše zbog toga što je, iako pisana 1866. godine, ova priča dokument o prirodi čoveka u bilo kojem vremenu. Međutim, vrlo lako se upada u zamku percepcije nas „civilizovanih ljudi”, koja nas deli od ljudi koji čine zlo, jer smo mi mi, a ti ljudi su neki drugi, sasvim daleki od nas samih. Neki o kojima čitamo u novinama. U tome leži najveća zabluda. Za zlo je svako sposoban. I niko nije zaštićen od šanse da ga počini. Delikatno je stvoriti te ljude na sceni, žive ljude, u tako ekstremnim i užasnim akcijama, od kojih je prirodno da se organizam brani. Međutim, odbrana pravi distancu, a distanca te karaktere udaljava od nas samih, a samim tim i od gledaoca. Suština je u tome suočiti se sa činjenicom da su ti ljudi mogući, i da je svako od nas, potencijalno, taj čovek. Ta vrsta suočenja je bolan i težak proces. 

Reditelj Igor Vuk Torbica voleo bi, kako kaže, da predstava bude još mračniji nego što sam tekst nudi. Šta je u fokusu vaše predstave?

Mogućnost čoveka, u svom najgorem opsegu. Razorna sila koja nam je prirodom data, koja ne stvara, nego ruši. Jedna od mojih omiljenih junakinja Jelena Andrejevna iz Čehovljeve drame „Ujka Vanja kaže:” „U svima vama sedi zao duh rušenja. Vi ne žalite ptice, ne žalite ni šume, ne žalite ni žene. Ne žalite čak ni jedan drugoga”. Tolstoj kaže da je umetnost sve ono što u drugom biću izazove neko osećanje. Ovde su u fokusu upravo ona osećanja od kojih okrećemo glavu i pravimo se da ih nema.

Samoća, izdaja, bolest, besmisao, uzaludnost... Kako u tom spletu okolnosti vaša junakinja Anisja živi, traje, koje je „ruske” muke muče? Čime vas inspiriše, budući da su mnogi glumci na ulogama Tolstojevih junaka ostvarili svoje životne kreacije?

Inspiriše me reditelj, moji partneri, sjajan autorski tim koji radi na ovoj predstavi. Na Tolstoja se uglavnom ljutim, ali to je tako u svim burnim i intenzivnim odnosima. Anisja je žena koja ne pripada ni po čemu građanskim okvirima života. Ona deluje više nego što misli, želi više nego što može, žudi više nego joj prija, trpi koliko ni jedan čovek ne bi smeo da trpi, čini ono što ni jedan čovek ne bi smeo ni pomisliti. Ona je obilje krajnosti, neko ko je zagazio u baru niskosti i greha, i sa tog puta više nema nazad. Više sam nego zahvalna na takvom izazovu. A izazov je za mene uvek inspiracija.

„Bojim se samo onoga što volim” – govorio je svojevremeno Tolstoj. Glumu, a ni sebe, kažete, ne treba shvatati suviše ozbiljno. Kako doživljavate Tolstojevu Anisju?

Mi smo u nekom vakuumu apsurda na koji pristajemo po inerciji, idući iz dana u dan, sprdajući se sa sopstvenim životnim okolnostima, jer, šta nam je drugo preostalo? Živimo u Srbiji u kojoj nam svakog dana govore kako nam je sjajno, a plate nam iznose manje od računa koje treba da platimo. Sve je dovedeno na rub, i pitanje je da li nam je išta više u ovoj zemlji potrebno. Mi smo zemlja jeftine radne snage, sa vickastim predsedničkim kampanjama. Ja se, takođe, bojim onoga što volim, jer volim pozorište, a bojim se da li će sutra ono ikome biti potrebno. Volim i svoju zemlju, ali se bojim da u njoj neću moći da ostanem. Što se tiče mog doživljaja lika koji tumačim, iskrena da budem, doživljavam je veoma ozbiljno. Jer živim u zemlji u kojoj niko ne otkriva ko je ubio ženu usred bela dana na ulici, zašto se ljudi sa platama od 150 evra bacaju kroz prozor, zašto samohrane majke, udovice ili penzionerke struju plaćaju dovijajući se svakodnevno, jer im penzije ili plate iznose polovinu onoga što treba da uplate za račune. Zašto su ljudima čije su kuće poplavljene u Obrenovcu više pomogli sugrađani nego vlast, zašto nas svakodnevno lažu da se neće kandidovati, ako hoće, zašto za bolesnu decu šaljemo es-em-es poruke i tako prikupljamo novac za njihovo lečenje? Zašto mladi obrazovani ljudi ne mogu da se zaposle, zašto moraš da budeš u partiji da bi stigao na red, zašto su opljačkali narod koji je podigao kredit u „švajcarcima”, zašto gradimo nebodere na reci, ko je rušio sa fantomkama na glavi i zašto se moja država ne brine o svojim građanima? Zato ozbiljno doživljavam komad koji se zove „Carstvo mraka”? Jer nam je devetnaesti vek bliže nego što mislimo.

Tolstoj je imao otpor prema književnom kiču i literaturi koja nije prošla test vremena. Prema čemu vi imate otpor budući da smelo izražavate svoje stavove?

Prema netalentu, gluposti u spoju sa bezobrazlukom, prema spremnosti da se svaki zdrav napor ospori, prema dopuštanju da nam mladost odlazi ili odrasta u lošu starost, prema licemerju, domaćem tv programu, prostakluku… Prema tome koliko smo potcenjeni kao narod, koliko su sve profesije srozane, prema uslovima rada na koje smo primorani, prema srebroljublju, i prema tome koliko smo spremni da trpimo.