Играј као Бекам

Протекла два дана такмичарски програм домаћих филмова на 55. београдском фестивалу кратког метра, протекао је у знаку квалитетних документарних остварења. Почело је „Реком бола”, црно-белим филмом младог иранског редитеља Кавеха Гахремана, снимљеним током Другог међународног студентског филмског кампа „Интеракција – Златибор 2007”. Аутор нуди изврсно снимљен шеснаестоминутни сензибилни портрет девојчице Милице, одличне ученице и победнице на многим такмичењима, која са својом породицом већ годинама живи у избегличком кампу у близини Ужица (избеглице из Сарајева). Сагледава њену прошлост, страхове, успомене, садашњост и могућу будућност, њену свест да је живот често борба са ветрењачама. У креативној енергији и вољи да се постигне зацртано, да се граби напред, Гахреман се сједињује са јунакињом свог филма.

Женске енергије, воље и борбе, додуше не оне са ветрењачама већ на зеленом фудбалском терену и у дому пензионера, има напретек у шармантним и поучним документарцима „Буди јака, играј фудбал” Зорице Јовић и „Бајне виле” Марка Јефтића. Јунакиње документарца Јовићеве су чланице женског фудбалског клуба „Ласк” из Лазаревца, девојчице из основне школе које су вазда у борби са родитељима који се противе њиховој спортској љубави и дечацима који им се подсмевају кад их виде на терену. Но, ове љупке, хитроноге и веште, сигурне и борбене клинке које сањају да буду као Роналдињо или Бекам, на крају се најслађе смеју. Побеђују дечаке све у шеснаест!

Победнице, али над животом, старошћу и болешћу су јунакиње Јефтићевих „Бајних вила”, чланице пензионерског музичког секстета предвођене Мери Галевском. Чврсто решене да им „златно доба” не протиче у депресији и старачкој доколици, ове енергичне даме својом музиком, песмом и радошћу хране и себе и своје окружење, дајући тако корисну лекцију да је живот онакав каквим га сам начиниш.

Прави фестивалски хит је црно-бели филм „Муха” Драгана Мишића, ангажовани и динамични портрет виспреног и симпатичног новосадског грађевинца Мухамеда Ељшанија Мухе, који кроз тежак рад и хип хоп музику за коју сам пише стихове и компонује (има и свој мали бенд), истрајно покушава да промени лоше стереотипе о Ромима. Муха је, према сопственом признању, постао хип хопер од муке, од тешког живота и тешког физичког рада, како би кроз песму рекао шта мисли, јер је то „једини начин да и ми црни кажемо како гледамо на свет”. Мишић га вешто прати кроз свакодневицу, у кући са ћеркама, у тонском студију, на грађевини, концерту, деликатно хвата и фиксира и пикантне, духовите детаље, попут оног да Мухина жена није хтела да се слика камером јер, „од кад нас је посетио Вим Вендерс, та неће ни да се нашминка испод хиљаду евра”. Одличан филм.

Изврстан је и „А Бог је ћутао”, нови филм ветерана из Козарске Дубице, врсног и увек ангажованог документаристе Сима Брдара, који годинама истрајава на расветљавању усташких злочина током Другог светског рата. У овом филму Брдар нуди исповест Цадика Данона, јединог живог Јеврејина у Србији који је преживео усташки концентрациони логор Јасеновац. Данонова сведочанства о суровим убиствима српске и јеврејске деце су драматична и потресна до губљења даха. Документ за историју.

Историјско сведочанство је и „Молитва у Цис молу”, дебитантски филм Јована Мацуре, посвећен страдалницима на Косову, који област захваћену злом, гробове најближих, божју службу и крштења, обилазе на једини могући начин – у пратњи Кфора, чувајући ум у срцу и не очајавајући.

Врхунске оцене завређује виспрено осмишљен и реализован филм „Чекаоница” Луке Узелца, у којем аутор у свега седам минута нуди историју Србије од 1991. године до данас, вештим комбиновањем архивских снимака најважнијих догађаја и дугачких редова у којима измучени српски народ чека пред вратима ЕУ. Чека и нада се, али бољи живот никако да дође.

Добра идеја и реализација стиже и из ангажованог петнаестоминутног документарца „Невиђено” Маше Нешковић у којем су се спојиле две љубави: љубав према филму и љубав и жеља да се помогне слепим особама да на свој начин уживају у филмској уметности. Како је то могуће, показано је на примеру малог биоскопа за оне који не виде, а гледалац постаје сведок великог уживања необичне публике у једном од најлепших љубаних филмова свих времена – „У расположењу за љубав” Вонга Кар Ваија.

Инјекције оптимизма, и готово нушићевског хумора, нуди и десетоминутни филм „Просто ко пасуљ” Радована Ђерића који је, пре свега, веома допадљива студија карактера и менталитета. У Качареву је локални угоститељ Триша изазвао „револуцију” подигавши џиновски казан у којем је, наочиглед окупљене масе локалних кибицера, скувао 25.000 порција пасуља. Почетна гласно исказивана неверица, постепено прераста у неповерење, а потом и у завист. Газда Триши не само што је пошло за руком да подигне казан и у њему скува сласни пасуљ, већ се од тога и обогатио, јер су скептични кибицери сви редом извадили стотку да пасуљ пробају.