Нек се прелива

Још у прошлом веку гласно је упозоравано да ће овај, двадесет први, у који смо тек закорачили, поред осталог, обележити и ратови за пијаћу воду. На Балкану, па и Србији, где још има подоста квалитетне „чесмоваче”, таквим причама и прогнозама су се смејали. Склони су једино да верују у сукобе око превласти над изворима нафте, процењујући да вода и „ватра” једна другу заобилазе у широком кругу.

Али, не лези враже. Поред афричке плоче, Далеког истока и централне Европе, прве чарке почеле су и у „српској долини воде”, над „бокалом” животне течности чије је филтрирање подно лелићког карста и планине Рудника почело пре више од 20.000 година. О овом српском благу међу првима је говорио професор Јован Цвијић, а потом његови следбеници, Јован Жујовић, Никола Михајловић, Јован Перић, Михајло Симић и бројни други. Чувајте подземне изворе као зеницу ока, поручили су.

А када је флаширана вода „покуцала” на наша врата, за изузетно кратко време на простору Колубаре и брда саграђене су четири фабрике за флаширање пијаће воде док је за пету недавно постављен камен-темељац. Реч фабрика је условна, јер се воде без додатних технолошких предрадњи директно сипају у флаше. То недвосмислено говори о њеном високом квалитету и чистоћи.

С просечним појединачним капацитетом од преко 10 милиона литара годишње, истраживачи тржишта и економски стручњаци говорили су да ће већина њих скончати као промашене инвестиције. Саветовали су да би било најбоље „конзервирати” их и сачекати боља времена. На тако нешто мало ко се обазирао, а пре свих, бизнисмен Војин Ђорђевић, који је после губитка власништва над првом фабриком „Вода вода” недавно уз њену саму ограду почео каптирање „Извора 593”, вредног 11 милиона евра.

Пригодној свечаности у бањи Врујци код Мионице, поред бројних званица и гостију, присуствовали су пословни људи из Сингапура, Јапана, Тајвана и Јужне Кореје, на чија тржишта треба да буде пласирана највећа количина воде из ове фабрике. Свечарску и опуштену атмосферу у једном тренутку нарушило је изненадно формирање коридора од момака из обезбеђења новог власника прве фабрике „Вода вода” Владе Дивца, који је на тај начин дао до знања да штити свој посед од бившег ортака Ђорђевића са којим је у судском спору.

Ако се мало боље размисли, ове чарке и „прскање” с водом нису рђав знак. Оне ће, верујемо, уозбиљити и подићи ниво опште свести о значају једног таквог ресурса као што је пијаћа вода. Оправдаће залагање групе ваљевских хидрогеолога да се грађани референдумом изјасне о будућности акумулације Ровни, за коју тврде да прети загађењем подземних извора у овом крају. Правилно ће бити валоризовано признање власнику „Вујић воде” која је прва у земљи добила такозвани Халал сертификат за пласман на тржишта муслиманских земаља.

Без обзира на све – српска долина воде је јава и стварност. Огромно богатство. Варнице и чарке понекад су добре, јер подстичу, буде и покрећу. Добро је кад се прелива и када има шта. При томе увек треба имати на уму да је човек овладао природом пре него што је научио да влада собом!