Потомци Џингис-кана у Београду

У дну мирне Будванске улице деценијама тавори трошна кућа.

Једино прашњава табла отпала с изанђале фасаде, што лежи у оближњој трави, одаје чему је у социјализму служио закатанчени објекат. Био је то сервис за расхладне уређаје Радне организације „Будућност”.

Али, и прошлост је у овом звездарском сокаку прекривена прашином. Јер, многи не знају да се на истом месту пре девет деценија налазила, уз ону у Петрограду, вероватно једина пагода у Европи. Подигли су је 1929. године Калмици – западномонголски народ будистичке вере – који су после Октобарске револуције из Русије избегли у Србију. Због њих, ова улица се у то доба звала Будистичка. А онда је избио Други светски рат и све је нестало с мапе града: Калмици беже пред надирућом Црвеном армијом, а пагоду, већ оштећену у војним сукобима, нове власти најпре преуређују у дом културе, да би је средином шездесетих срушиле. Све због „Будућности”.

Истражујући ову тајновиту етничку групу, чија се бројност у Србији у међуратном периоду процењује на свега 500 душа, редитељ Бошко Милосављевић снимио је документарни филм „Били једном Калмици у Београду”. Док стојимо на месту некадашњег храма, редитељ прича екипи „Политике” шта је све открио.

Калмици су били настањени у области Калмикија на обали Каспијског језера – сада аутономној јединици Руске Федерације. Они који су међу њима у време Октобарске револуције подржали „белог цара” Николаја Другог, и после победе „црвених” преживели одмазду, домогли су се пристаништа и бродовима напустили земљу. У Србију пристижу од 1920. до 1923, махом као припадници поражених антибољшевичких јединица барона Врангела.

„Калмици у домовини никад нису имали сукобе с Русима, а вероватно су знали да руска емиграција одлази у Србију, и за везе два народа. Зато су, изгледа, хтели да живе међу народом најсличнијим Русима”, истиче Милосављевић.

Око 400 њих обрело се у Београду. Скућили су се у Малом Мокром Лугу и околним насељима, од којих ће једно, по коњима које су тамо гајили, понети име Коњарник. Због косих очију, Београђани су их одмила прозвали Кинезима. Да су били у добрим односима с домаћим становништвом, сведоче мешовити калмичко-српски бракови.

„С Калмицима је дошло мало њихових сународница. Процена је да је на пет мушкараца ишла тек једна жена. Зато су се венчавали с овдашњим девојкама. Деца из тих бракова имала су белу пут на нас, а косе очи на њих”, објашњава Милосављевић.

У престоници, радили су као рабаџије и кројачи, а најпознатији Калмик постао је Учур Куљдинов, голгетер ФК Југославија. Највише су се ипак запошљавали у цигланама по ободу града. Једну од њих држао је Милош Јаћимовић, који ће 1928. постати и мецена ове мањине. Те године Калмици добијају благослов државних власти и црквеног врха да сазидају богомољу, а Јаћимовић им поклања земљиште, цигле и цреп.

Тако је већ 1929. подигнута београдска пагода, за чију је изградњу средства дао и краљ Александар Карађорђевић.

„Зато је краљу, после атентата 1934. у Марсељу, у пагоди служен помен, и то, по будистичким обичајима, 49 дана после смрти”, каже Милосављевић.

„Политика” је 13. децембра 1929, дан после освештања светиње, писала да су се београдски Калмици „досад молили своме премудроме Буди у приватној кући а сад имају свој храм”. Репортер је запазио два јелена осликана на зиду пагоде, „што значи да људи утолико пре треба да присуствују верским проповедима кад то чине и дивље животиње”, као и да је после обреда гостима служен чај.

Мириса тог напитка из пагоде присећа се и Радмила Воркапић, житељка Будванске. На нашу молбу, поделила је сећања из детињства проведеног под немачком окупацијом.

„Пагода је имала лепу башту пуну ружа. Кад ветар ћарлија, звонца с храма би клепетала. За своје празнике Калмици су делили деци поклоне. Носили су ону своју чудну одору”, каже Радмила, описујући уз смех та туробна времена у којима су, истини за вољу, београдски будисти пристали уз Немце. Колико год то била неславна епизода из њихове прошлости, Милосављевић наводи да је она мотивисана њиховим антисовјетским ставом и страхом од руске одмазде.

„Зато су се 1944. и повукли из Србије, пред надирањем Црвене армије, најпре у Немачку, па у САД, где су у Њу Џерсију засновали своју колонију”, каже он.

Понегде се, додуше, може наћи и податак да је Калмицима 1942. градска власт укинула сву новчану помоћ као „лицима несрпске националности”. Њихов храм, оштећен у борбама, после 1945. је преиначен у дом културе. Тог периода сећа се Јелена Бјелић, осамдесеттрогодишњакиња која се 1957. доселила у овај крај који су, каже, тада још звали „кинески кварт”.

„У то доба, оно што је преостало од пагоде коришћено је за игранке, скупове Антифашистичког фронта жена, свадбе... Већ тад је то била празна просторија, без реликвија. Храм је порушен средином шездесетих и подигнут је сервис који дуго не ради”, говори Јелена.

Усуд, рекао би неко...

Помоћ у изградњи „Албаније”

Историчар Тома Миленковић, аутор студије „Калмици у Србији 1920–1944”, испричао је у документарцу Бошка Милосављевића како су припадници тог народа помогли у изградњи Палате „Албанија”, тада највеће зграде на Балкану. Будући да је здање по нацрту имало три подземна спрата, београдске власти нису имале машину потребну да се земља из тако дубоке рупе истовари на површину. Зато су у помоћ позвали Калмике, који су својим коњима и колима износили грумење и шут из темељне јаме.

Калмицима се бавила и књижевница Мирјана Ђурђевић, у роману „Каја, Београд и добри Американац”. Тај „добри Американац” био је међуратни амбасадор САД Џон Принс, који је донацијама помагао београдске Калмике.