Из Избица се нико не сели

Избице код Новог Пазара – Велики скуп и свечаност поводом отварања Атлетског стадиона у Новом Пазару значајни су и за житеље села Избице, са друге стране града, испод огранака планине Рогозне. На овом скупу познати мајстор на хармоници Раде Максимовић, са музичким надимком Шопен, искористио је прилику да се накратко сретне са премијером Александром Вучићем. Укратко је Шопен из Избица упознао премијера да су мештани његовог села започели градњу сеоског дома, али да им је понестало новца да грађевину заврше.

Разговор је завршен обећањем премијера и ту на лицу места датим налогом сарадницима да се селу Избице уплати 20.000 евра, колико су израчунали да им недостаје да заврше дом. Сад чекају да премијер одржи реч. Већ су на име тог обећања започели радове на уређењу дома, купили плочице, раде инсталацију…

Прилегло у долини уз бистру речицу, увучено у подножје планине Рогозне, село Избице делује некако мирно и питомо, далеко од вреве и буке, мада је Нови Пазар тек пет километара иза брда. Ово је једно од ретких српских села на овом простору где се рађа, гради и не размишља о одласку.

– Није то класични дом културе, како се обично назива. Биће то и дом културе, имамо ми овде стотинак младих, имамо културно-уметничко друштво са четрдесетак чланова, огранак КУД „Голија“ из Новог Пазара. Планирамо да у једном делу отворимо библиотеку и сликарски атеље, јер у овом селу има уметнички надарене деце. Али то ће бити и место окупљања старијих, на парастосе и зборове – прича Зоран Јеремић, кога су мештани одабрали да организује радове. – Градимо дом за друштвене и духовне потребе – каже он.

Житељи Избица кажу да ова помоћ селу није резултат широке предизборне руке премијера, него да њихово село заслужује да га и Бог и власт погледају.

Причају да велики број српских села на Голији и Рогозни остаје празан, са кућама без људи, шталама без стоке, њивама и ливадама зараслим у коров. За разлику од тих села, у Избицама се на сваком кораку види – живот.

Насред села Црква Свете Тројице, саграђена пре десетак година, недалеко од гробља и остатака старе богомоље из 17. века. Била је то, како је тада речено, прва новоизграђена црква у Рашко-призренској епархији после бомбардовања. У њој годинама има више крштења и венчања него опела.

Из Избица се људи не одсељавају. Напротив, многи се враћају да у питомом селу наставе живот. Зоран набраја: за последњих пар година на породично огњиште из града су се вратиле четири породице са децом. Зато у Избицама, селу названом по избама (подрумима) или по избираоцима, средњовековним радницима који су избирали непрерађену руду, број становника се деценијама готово не мења. Пре сто година, 1914. имало је 236 становника. Сада неку десетину више. И тешко да може да се сети да је неко из Избица у потрази за послом отишао у гастарбајтере. Нити да се неко у селу суди са комшијама и да је са неким у завади.

Куће у Избицама поред пута су углавном нове. Зоран Јеремић прича да је, откад је црква завршена, у селу саграђено 16 нових кућа и да скоро да нема запарложених њива и ливада. Градски аутобус је сваког јутра пун: ђаци и радници одлазе у Нови Пазар на посао или у школу. Али, тек ретке су занела светла великог града. И они који су тамо у граду израсли у успешне пословне људе враћају се у Избице.