„Људи прве класе” подсећа на ноја

Прошлогодишњи двоструки лауреат јубиларног 50. Битефа Чех Душан Давид Паржижек, редитељ представе „Урнебесна тама” по делу Волфрама Лоца, у продукцији Бург театра из Беча, сутра ће бити гост Београда. За представу „Урнебесна тама” Душан Давид Паржижек освојио је 39. по реду „Политикину” награду за најбољу режију, али и гран-при „Мира Траиловић” 50. Битефа. Због бројних обавеза Паржижек није могао прошле јесени у време фестивала да борави у Београду, а будући да је желео да лично присуствује уручењу признања, награде ће му бити уручене сутра у 12.30 сати у клубу „Заокрет”, у Цетињској улици, у Београду. „Политикина” награда је, као и претходних година, вредно уметничко дело, овога пута рад академског сликара Милана Нешића „Односи”, акрилик, оловка и колаж на платну.

Душан Давид Паржижек рођен је у Чешкој, у Брну. Студирао је компаративну књижевност и позоришну уметност у Минхену, а глуму и режију на Академији за сценску уметност у Прагу. Крајем прошлог века основао је Прашки камерни театар са амбицијом да се репертоар ослања на светским премијерама чешких аутора и премијерном приказивању дела немачких и аустријских аутора у Чешкој.

У награђеној представи „Урнебесна тама”, чија је радња смештена у Хамбург и Авганистан, Паржижек је покренуо разна питања, од комплексних ратних дешавања на Балкану до судбина људи у данашњим ратом захваћеним подручјима. На питање која је главна тема представе, Паржижек је одговорио за „Политику”:

– Тема смо ми, представници првокласног света који води првокласне животе, вози првокласне аутомобиле и бицикле, ми који у својим првокласним домовима живимо с првокласним партнерима, шаљемо децу у првокласне школе, и добијамо информације о неким тамо злим варварима путем првокласних медија, док испијамо вегански кафе лате без кофеина и с млеком без лактозе у хипстерском кафеу у хипстерском делу Беча, Берлина или Прага. Наша представа се бави људима који непрекидно причају о проблемима о којима слушају или читају, а ништа не чине како би бар покушали да их реше. Бави се људима који сматрају да је довољно да ту и тамо оду у арт биоскоп или арт позориште, да погледају неки антиратни, антикапиталистички или анти-било-чега филм који је покупио награде, само да би могли о томе да разговарају и даље живећи своје досадне животе окружени луксузом.

Комад „Урнебесна тама” поставља и питање о смислу савремене цивилизације, али и о смислу савременог позоришта: да ли је оно место побуне или малограђанског конформизма. У Паржижековом редитељском читању ово дело изводе четири глумице.

– Женска подела истиче иронију комада тако што се одриче урнебесно ушушканог западног света који о кризи и рату углавном слуша искључиво путем медија и, врло ретко, кроз уметност. Конрадова новела и Кополин филм су одлична и јединствена уметничка дела која на импресиван начин описују суровост рата и колонијализма. Међутим, она истовремено показују и стереотипно мушко размишљање. Већина ликова су мушкарци, а ниједан не доводи у питање клише мушкости који представља. Сви као да настањују дечачки сан о авантури, о војевању и ратовању. Они, свакако, на крају губе: било илузије, било живот – које год од то двоје им је још преостало, али губе мушки. Комад Волфрама Лоца је иронична адаптација адаптације. Врло иронична, врло мушка, и без женских ликова. Сматрао сам да савремена инсценација ове добро познате приче не треба да робује још једном клишеу, тако да сам тиме што сам улоге доделио глумицама отворио могућност за преиспитивање мушких стереотипа са дистанце. То нам је пружило прилику да испробамо буквално све, чак и оно што би било апсурдно да су играли глумци – објашњава редитељ.

Давид Паржижек данас углавном ради унутар немачког говорног подручја, најчешће дела Елфриде Јелинек, Петера Хандкеа, Томаса Берхарда, Кафке... Занимало нас је његово мишљење на тему којим путем иде европско позориште, о чему нам је казао:

– Већ губим везу са Прагом и чешком културом, јер сам годинама у иностранству где сам, пак, и даље странац. Погрешно би било говорити о некаквим „општим трендовима”. Мој одговор се своди на клише некога ко путује из земље у земљу унутар немачког говорног подручја. Ансамбли које ме занимају боре се, више или мање, против бесмисленог позоришта са више или мање успеха. Најуспешнији су, у том погледу, Фолксбине и позориште Максим Горки. Фолксбине не само да диктира трендове режије и сценографије у последњих скоро тридесет година, већ је постало културни експонент најрелевантнијих политичких ера које су се догодиле од кад ја памтим. За мене он представља непосредну и прошлост и будућност средњоевропског позоришта.