Све тече и све је за праштање

„... По свету расути ћуте бункери, као велика гнезда од блата/ Заборављени као клавир штимери док не почне музика, музика рата.

Збогом остај бункеру на реци, био си некад сјајан као плима/ Био си клавир и tutti у ратној музици, а сада си само почетак и крај филма.”

Ове је стихове још негде почетком 70-их година прошлога века написао Младомир Пуриша Ђорђевић од миља звани Пурке. За потребе тог чудесног и у то време многима неразумљивог и чак до 1994. године нигде приказаног телевизијског филма „Скерцо”, насталог према причи Боре Ћосића „Како су поправљани наши клавири”.

За ове стихове музику је компоновао Миодраг Илић Бели и тако је настала једна милозвучна филмска песма, као омаж оронулом и, срећом, тада непотребном ратном бункеру. Наравно, Пуриша му је још тада, у „Скерцу”, нашао нову употребну вредност. Бункер као љубавно гнездо партизанке и учитеља клавира. Али, и бункер као сигурно склониште за уметност и лепоту свих врста. И за клавир, који се и у ратно и у послератно време уз експлозију диже у ваздух. Уметност увек страда. И у миру, када је не разумеш или сматраш непожељном, чак опасном. И у рату, када си агресиван и силан према њој.

Ова филмска песма као музичка пратња дуго чуваним и у монтажи „Скерца” неискоришћеним кадровима, само су почетак заводљивог краткометражног, експериментално-документарног филма „Бункер 93” (производња „Центар филм”) Пурише Ђорђевића, са којим је синоћ започео 64. Мартовски фестивал документарног и краткометражног филма, популарни Кратки метар.

У нешто више од седам минута као на длану показани су та невероватна Пуркетова креативност и стваралачка енергија, којих он и иначе у себи има за пуна три стваралачка живота. А у овдашњем животу тек му је 93. година, отуда и та бројка у наслову филма. Феномен Пуриша.

И он сам, у метафоричком смислу, јесте тај непробојни бункер из филмског наслова. Чврсто саздано, неуништиво склониште за сваколику уметност, од писане речи, музике, цртежа и филма. Из његових прозорчића не вире пушчане цеви, већ незастрашене, слободне уметничке очи и завидна способност да од ништа направи нешто што вреди и траје.

Такав је и овде случај. Од сачуваних „рестлова” једног старог црно-белог филма, Пуриша је кроз експерименталну форму и показујући како је у пракси примењива теорија о стваралачкој монтажи Славка Воркапића која до пуног изражаја подстиче визуелну природу филма далеко одмакнуту од пуких фотографских ефеката, створио ново аутентично филмско дело. Сама форма филма даје и његову поруку. Река и даље тече, историја се понавља, само да рата не буде. Филм о бункеру, напуштеној столици, клавирској музици за четири руке успут убијаним клавирима. Још једна тужна Пуркетова (при)мисао је отплесала свој танго. Клавир је разнет у ваздух...

И други документарни филм прве, свечане, вечери 64. Кратког метра има везе са првим. Ако баш хоћете, и филмско историјске. Легендарни југословенски и српски глумац, редитељ и продуцент Љубиша Самарџић Смоки, комплетни аутор дугометражног документарца „Панта реи” (све тече) и Младомир Пуриша Ђорђевић радили су заједно 1967. филм „Јутро” и на Венецијанском фестивалу освојили награду. Пехар „Волпи” за најбољег глумца припао је Љубиши. То је само мали део из богате личне и уметничке биографије, сажете на довитљив филмски начин у „Панта реи” (производња „Синема дизајн”, 2016).Тестаментарном филму неуморног Љубише у којем је он и наратор, али и компетентни водич кроз важне детаље сопствене каријере и живота.

Још на самом почетку филма Љубиша за својим радним столом каже нешто што са лакоћом објашњава мотив за настанак оваквог филма: „Када би човек могао да уз музику великог Вивалдија реши загонетну своју судбину и све оно притајено и затрто у себи...” Нешто касније додаје и да „све тече и све је за праштање”, а затим следи сведочанство о великану нашег глумишта, о жртвовању и породичним трагедијама, о упорном истрајавању, љубави и вери.

Када се човек осврне уназад, онако како је то у филму учинио Љубиша Самарџић, може му се тада, као што се и њему учинило, да живот прође док си лупио дланом о длан. Али, то може да важи само за оне који су попут Љубише тај свој живот испунили упорним и тешким радом и великим успехом као заслуженом последицом рада.  Не заборавите, трновит је био пут тог вижљастог момка, сина сиромашног рудара рођеног у кишним херцеговачким Кривошијама што је Љубишину мајку упознао на корзоу у Приштини (Љубиша је рођен 1936), па отишао са овога света још 1948. Од уста је мајка одвајала како би Љубиша стигао на студије права 1956. у Београд, али му је и сву подршку пружила када се он, после одгледане представе „Осврни се у греху” Џона Озборна са Цицом Перовићем у главној улози, заљубио у позоришне даске и глуму и када је после гостовања Лоренса Оливијеа, Вивијен Ли и Џуди Денч у Београду и дефинитивно решио да упише позоришну и филмску Академију (1958).

Судбина је тако хтела. Да Љубиша Самарџић следи своју љубав и своју страст и да од свог првог филма „Игре на скелама” још 1961. па до данас одигра око 200 улога у филмовима и телевизијским серијама, да режира и продуцира осам играних и телевизијских филмова и освоји сијасет домаћих и међународних филмских награда.

Све их је поклонио Југословенској кинотеци, у којој од 2014. године постоји и његов легат. И погодите ко је тада о Љубиши говорио? Па, Младомир Пуриша Ђорђевић! У публици је седела и Љубишина верна супруга и сарадник Мира. Последње поглавље биографског филма „Панта реи” и јесте посвећено њој. Као највећем ослонцу и у каријери и у личном животу легендарног глумца.