Sve teče i sve je za praštanje

„... Po svetu rasuti ćute bunkeri, kao velika gnezda od blata/ Zaboravljeni kao klavir štimeri dok ne počne muzika, muzika rata.

Zbogom ostaj bunkeru na reci, bio si nekad sjajan kao plima/ Bio si klavir i tutti u ratnoj muzici, a sada si samo početak i kraj filma.”

Ove je stihove još negde početkom 70-ih godina prošloga veka napisao Mladomir Puriša Đorđević od milja zvani Purke. Za potrebe tog čudesnog i u to vreme mnogima nerazumljivog i čak do 1994. godine nigde prikazanog televizijskog filma „Skerco”, nastalog prema priči Bore Ćosića „Kako su popravljani naši klaviri”.

Za ove stihove muziku je komponovao Miodrag Ilić Beli i tako je nastala jedna milozvučna filmska pesma, kao omaž oronulom i, srećom, tada nepotrebnom ratnom bunkeru. Naravno, Puriša mu je još tada, u „Skercu”, našao novu upotrebnu vrednost. Bunker kao ljubavno gnezdo partizanke i učitelja klavira. Ali, i bunker kao sigurno sklonište za umetnost i lepotu svih vrsta. I za klavir, koji se i u ratno i u posleratno vreme uz eksploziju diže u vazduh. Umetnost uvek strada. I u miru, kada je ne razumeš ili smatraš nepoželjnom, čak opasnom. I u ratu, kada si agresivan i silan prema njoj.

Ova filmska pesma kao muzička pratnja dugo čuvanim i u montaži „Skerca” neiskorišćenim kadrovima, samo su početak zavodljivog kratkometražnog, eksperimentalno-dokumentarnog filma „Bunker 93” (proizvodnja „Centar film”) Puriše Đorđevića, sa kojim je sinoć započeo 64. Martovski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, popularni Kratki metar.

U nešto više od sedam minuta kao na dlanu pokazani su ta neverovatna Purketova kreativnost i stvaralačka energija, kojih on i inače u sebi ima za puna tri stvaralačka života. A u ovdašnjem životu tek mu je 93. godina, otuda i ta brojka u naslovu filma. Fenomen Puriša.

I on sam, u metaforičkom smislu, jeste taj neprobojni bunker iz filmskog naslova. Čvrsto sazdano, neuništivo sklonište za svakoliku umetnost, od pisane reči, muzike, crteža i filma. Iz njegovih prozorčića ne vire puščane cevi, već nezastrašene, slobodne umetničke oči i zavidna sposobnost da od ništa napravi nešto što vredi i traje.

Takav je i ovde slučaj. Od sačuvanih „restlova” jednog starog crno-belog filma, Puriša je kroz eksperimentalnu formu i pokazujući kako je u praksi primenjiva teorija o stvaralačkoj montaži Slavka Vorkapića koja do punog izražaja podstiče vizuelnu prirodu filma daleko odmaknutu od pukih fotografskih efekata, stvorio novo autentično filmsko delo. Sama forma filma daje i njegovu poruku. Reka i dalje teče, istorija se ponavlja, samo da rata ne bude. Film o bunkeru, napuštenoj stolici, klavirskoj muzici za četiri ruke usput ubijanim klavirima. Još jedna tužna Purketova (pri)misao je otplesala svoj tango. Klavir je raznet u vazduh...

I drugi dokumentarni film prve, svečane, večeri 64. Kratkog metra ima veze sa prvim. Ako baš hoćete, i filmsko istorijske. Legendarni jugoslovenski i srpski glumac, reditelj i producent Ljubiša Samardžić Smoki, kompletni autor dugometražnog dokumentarca „Panta rei” (sve teče) i Mladomir Puriša Đorđević radili su zajedno 1967. film „Jutro” i na Venecijanskom festivalu osvojili nagradu. Pehar „Volpi” za najboljeg glumca pripao je Ljubiši. To je samo mali deo iz bogate lične i umetničke biografije, sažete na dovitljiv filmski način u „Panta rei” (proizvodnja „Sinema dizajn”, 2016).Testamentarnom filmu neumornog Ljubiše u kojem je on i narator, ali i kompetentni vodič kroz važne detalje sopstvene karijere i života.

Još na samom početku filma Ljubiša za svojim radnim stolom kaže nešto što sa lakoćom objašnjava motiv za nastanak ovakvog filma: „Kada bi čovek mogao da uz muziku velikog Vivaldija reši zagonetnu svoju sudbinu i sve ono pritajeno i zatrto u sebi...” Nešto kasnije dodaje i da „sve teče i sve je za praštanje”, a zatim sledi svedočanstvo o velikanu našeg glumišta, o žrtvovanju i porodičnim tragedijama, o upornom istrajavanju, ljubavi i veri.

Kada se čovek osvrne unazad, onako kako je to u filmu učinio Ljubiša Samardžić, može mu se tada, kao što se i njemu učinilo, da život prođe dok si lupio dlanom o dlan. Ali, to može da važi samo za one koji su poput Ljubiše taj svoj život ispunili upornim i teškim radom i velikim uspehom kao zasluženom posledicom rada.  Ne zaboravite, trnovit je bio put tog vižljastog momka, sina siromašnog rudara rođenog u kišnim hercegovačkim Krivošijama što je Ljubišinu majku upoznao na korzou u Prištini (Ljubiša je rođen 1936), pa otišao sa ovoga sveta još 1948. Od usta je majka odvajala kako bi Ljubiša stigao na studije prava 1956. u Beograd, ali mu je i svu podršku pružila kada se on, posle odgledane predstave „Osvrni se u grehu” Džona Ozborna sa Cicom Perovićem u glavnoj ulozi, zaljubio u pozorišne daske i glumu i kada je posle gostovanja Lorensa Olivijea, Vivijen Li i Džudi Denč u Beogradu i definitivno rešio da upiše pozorišnu i filmsku Akademiju (1958).

Sudbina je tako htela. Da Ljubiša Samardžić sledi svoju ljubav i svoju strast i da od svog prvog filma „Igre na skelama” još 1961. pa do danas odigra oko 200 uloga u filmovima i televizijskim serijama, da režira i producira osam igranih i televizijskih filmova i osvoji sijaset domaćih i međunarodnih filmskih nagrada.

Sve ih je poklonio Jugoslovenskoj kinoteci, u kojoj od 2014. godine postoji i njegov legat. I pogodite ko je tada o Ljubiši govorio? Pa, Mladomir Puriša Đorđević! U publici je sedela i Ljubišina verna supruga i saradnik Mira. Poslednje poglavlje biografskog filma „Panta rei” i jeste posvećeno njoj. Kao najvećem osloncu i u karijeri i u ličnom životu legendarnog glumca.