Маргинална ствар која тресе регион

Око једне „сасвим маргиналне ствари” ставове су изнели председница и премијер Хрватске, Хрватска академија знаности и умјетности и хиљаде јавних личности и грађана у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори.

„Сасвим маргинална ствар” – тако је председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић оценила Декларацију о заједничком језику о којој се ових дана дебатује на региону некадашње Југославије.

Новинарима у Сплиту председница је објаснила да о томе не треба да се расправља: „Тај некакав заједнички језик је био политички пројекат који је умро заједно с бившом Југославијом и она се више никада неће поновити”, пренела је њене речи Хина.

Иако је декларација узнемирила хрватску политичку елиту, у Србији се нико од званичника до сада није огласио. Како сазнајемо, Одбор за стандардизацију српског језика, најпозваније тело, размотриће следеће недеље декларацију и заузети став о њој.

За проф. др Слободана Реметића, из Одбора за стандардизацију српског језика, ово је само још једна прича о фантомским проблемима.

„Још једна прилика да дангубимо и причамо стару причу. Декларација нема никакве везе са лингвистиком. Какво заједништво, какве глупости! На крају крајева, и да језик прозову српским ја не бих више у заједништво ни са ким”, истиче Реметић.

За то време број људи који су потписали декларацију расте из дана у дан и већ је достигао бројку од близу 5.000 потписника. Међу њима су и Милена Драгићевић Шешић, Владислава Гордић Петковић, Дубравка Стојановић, Срђан Карановић, Светислав Басара, Мирјана Ђурђевић, Милутин Петровић, Јанко Баљак, Радина Вучетић, Миа Давид…

Свој потпис на тај текст ставио је и академик Иван Клајн, који подсећа да је давно усвојен назив српско-хрватски и да при томе треба остати.

„Босански или бошњачки је измишљен из политичких разлога, црногорски језик не постоји”, изјавио је Клајн, додајући да је ипак песимиста када је у питању могућност да ова декларација нешто промени.

И Срето Танасић, научни саветник Института за српски језик САНУ, не верује у битнији учинак декларације. Аутори  тог документа, сматра Танасић, не могу да утичу на језичку политику...

Књижевница Мирјана Ђурђевић потписала је декларацију и тим поводом за наш лист каже: „Тај језик, који по мом мишљењу уопште не мора да добије име, нека се зове другачије у свакој држави, у свакој кући, неопходан је, али не и довољан услов за међусобно разумевање. Када се двоје људи посвађа, посвађа се на неком језику који обоје знају. Да би се и помирили, опет им је потребан заједнички језик. Искористимо га, пошто га већ имамо”.

На представљању у Сарајеву Борка Павићевић истакла је да декларација има већу популарност међу људима него међу политичком елитом, а писац Балша Брковић је истакао да декларација има тежину зато што нервира националисте, „а то је увек сјајно”.

Енвер Казаз је нагласио да су деца у БиХ изложена језичком расизму јер школа врши ментално обрезивање кроз ригидни концепт идентитета, када раздваја ученике у учионицама у зависности од тога који им је матерњи – српски, босански или хрватски језик…

Истакнуто је да нико не тражи заједничко име за језик, нити жели да језик назива југославенским или балканским, већ се заговара да сваки народ именује своју варијанту језика онако како жели, и тражено је да се стане на пут језичкој манипулацији.

Срето Танасић, научни саветник Института за српски језик САНУ:

Српски језик није некаква варијанта

За српску науку о језику, и не само српску, јасно је да је у питању један језик. Само српски језик није некаква варијанта – то је језик који има своје име. И тако ће остати. У три бивше истојезичке републике, позивајући се на право које не постоји ван јужнословенског простора, дали су језику којим се служе своје национално (у случају Бошњака – регионално) име. Проблем се усложнио тежњом да се према посебном имену направи и посебан језик. Ми такве проблеме ни делатности нисмо имали. У тим републикама Србима се онемогућава коришћење српског језика. Проблем је што се ни Србија није снашла у вези с тиме, зато имамо већ озбиљне последице, јер држава нема своју језичку политику изграђену у сарадњи са струком, па практично проводи туђе језичке политике. Крајње је време да се ту ствари промене.