Тајна простора и међупростора

У критичарској рецепцији савремене уметничке праксе, ауторске изложбе представљају значајан сегмент рада. По природи ствари, оне често у први план истичу одређени критичарски дискурс. У том смислу, Љиљана Слијепчевић је личност великог професионалног искуства, познати музејски стручњак и ауторитет који је пратио, колекционирао и изучавао савремену уметност, посебно медиј графике.

Наиме, њена стручна арбитража и историчарско-критичарски допринос потврђени су у антологијским изложбама београдског Музеја савремене уметности осамдесетих и деведесетих година 20. века. Данас, као freelancer, агилношћу и талентом, Љиљана Слијепчевић у ходу прати промене које се догађају на рецентној сцени, настављајући да негује и изоштрава властиту критичарску праксу у знаку повезивања историјски ситуираних појава са новим актерима и догађајима у визуелној уметности.

Овога пута, њен рад везује се за уметничку колонију. Наиме, уметничке колоније је, као типичне обрасце институције окупљања уметника у прошлом веку, данас неопходно ревитализовати у утемељеније и креативније стваралачке пунктове. Селектор Уметничке колоније „Сопоћанска виђења 2007”, Љиљана Слијепчевић је својом захтевном концепцијом и избором аутора настојала да афирмише обавезнији интерактиван вид дружења и рада. Полазећи од премисе да је шире одређење духовно у уметности константно присутно у теорији и пракси, ова критичарка је одабрала, и насловом истакла специфичан тематски концепт који је примерен локалитету манастира Сопоћани, његовој историји, традицији и култури споменика, делу светске баштине.

Пажљивим избором афирмисаних аутора (зрелих година), у чијој уметничкој пракси феномен духовно у уметности је имао и може имати различите идејне и визуелне конотације, Слијепчевић није желела сувише да ризикује у концепту који ова врло осетљива филозофска област представља. Природно, очекивала је „да савременим језиком, поетиком и поруком представљају специфичне и убедљиве рефлексије у вези са садржајем колоније… и условима појачане контемплације”.

Коста Богдановић, Рајко Попивода, Един Нуманкадић, Чедомир Васић, Невенка Стојсављевић, Владимир Перић, Рада Селаковић и Бранка Кузмановић су у својим деликатним радовима потврдили различите поетске дискурсе већ препознатљиве у њиховом стваралаштву, радовима који су, на одређени начин, кореспондирали са различитим визуелизацијама (и постваривањем) духовног, важне филозофске категорије. Потреба да се конвенције и обрасци у понашању преведу у форму креативне комуникације у којој ће рефлекс места, разговори, арбитрирање, размена идеја и искуства бити у првом плану, резултирали су интригантном (и успешном) изложбом чији су неки радови изведени in situ, у Сопоћанима (В. Перић).

Спиритуална суштина инсталације „Успење Богородице” (Р. Селаковић) кореспондира са есенцијалним знаком византема у Тројству (К. Богдановића) и геометризованим рељефима двосмисленог значења Лавиринта (Р. Попиводе), а парадигматско у Сопоћанском прозору (Ч. Васић) је поред слике/записа (Е. Нуманкадић). Принципи и основни идеали стварања (и живота) мондријановске сведености кристалисали су се у цртежима хармонизованих линеарних конструкција и сребрнина (Н. Стојсављевић), а енергизоване тачке у којима етерични простор зрачи своју светлост (Б. Кузмановић) су међу радовима који поентирају ову изложбу.

Похвалниаспекатпоставке „Духовноууметности” јеудоменууспешнесарадњеУметничкеколоније „Сопоћанскавиђења” изНовогПазараиПродајнегалерије „Београд”, чијисуамбициознипрограмимеђууметницимаикритичаримаучинилипросторовебеоградскегалеријепожељним.