Ћурка и заклетва

ХОЋЕ ЛИ НЕКАДАШЊА ЈУГОСЛАВИЈА КОШТАТИ ХИЛАРИ КЛИНТОН номинације у Демократској странци САД? Хоће ли лажи које је некадашња прва дама Америке изговорила око својих „херојских” мисија у Босни и Македонији бити и узрок да њезин противкандидат Барак Обама добије номинацију Демократске странке?

Једна америчка анкета из 1999. године, у време афере Левински, показала је да 91 одсто Американаца признаје да редовно лажу. Да ли то значи и да Американци не желе председника у коме не могу да се препознају? Када је Џими Картер пре него што је изабран обећао да никада неће слагати амерички народ, паметни сенатор Френк Черч из Ајдаха је рекао: „Овај негира саму истинску суштину политике”.

Друга је, наравно, ствар, када је Америка у питању, заклетва. То је у САД света ствар, прави симбол, као и ћурка. Заклетва је један од стубова америчког система, при чему никакву улогу не игра да ли је човек атеиста, или, пак, уопште не верује у један тако свечани чин. Али, Хилари све те ствари око Босне и Македоније није изрекла уз заклетву. Јер, Клинтонови су прави политички пар, попут Френклина и Елеоноре Рузвелт некада. Клинтонови у овој кампањи раде заједно као професионалне колеге, Хилари би сасвим могла да буде и мушкарац.

Да ли је она, дакле, препредени, или доброћудни лажов? Или оног америчког пуританизма, којег у Европи тако радо исмејавају више и нема? Или га има још само у сеоским подручјима? Конзервативци у Вашингтону и данас су бесни што је Бил Клинтон, мали лукави скоројевић са југа мазнуо најважнији посао у САД. Мит је да Америка представља бескласно друштво. Истина, сиромашни не мрзе богате, само им завиде. Богати се не боје сиромашних, само их контролишу у енклавама. Колико сви заједно данас воле, или не воле црнце? Барак Обама биће сигурно и најбољи тест за то питање.

У ИРАКУ НОВА ЕСКАЛАЦИЈА ГРАЂАНСКОГ РАТА. Колико ће то утицати да људи на Западу почну да разграђују пропаганду која им се свакодневно сервира у вечерњим сатима под маском вести, а према којој „суверена ирачка влада настоји да успостави демократију”, док се они који се боре у Басри, Фалуџи и Наџафу по правилу представљају као „милитанти”, „побуњеници”, или као припадници неке „приватне војске”, а никада као националисти који једноставно не желе стране војнике у својој земљи и чији је отпор вероватно осујетио нападе на Иран и Сирију. Уз све то иде и проклетство нафте у време када се све чини да се мондијализација римује са демократизацијом, и када се економски либерализам повезује са политичким либерализмом. И све то у региону где политички режими иду од апсолутне монархије de jure до апсолутистичке републике de facto. Што је најгоре, на видику нема ни трунке наде: последице разних ратова у Заливу потпуно су избрисале напредак у развоју демократије који се осећао крајем осамдесетих година. На Западу се због нафте на све то гледа као на „културне посебности” чиме се правда и сарадња са најгорим блискоисточним тиранијама. Аргумент је следећи: ако већ мора да буде диктатуре нека она буде прозападна.

Борбе у Басри, диверзије на нафтоводу у подручју тог града, све то доводи у питање стабилност Ирака на дужи рок. Са нафтним инсталацијама у стању распадања, опоравак ирачке нафтне индустрије, кључни механизам финансирања реконструкције земље, данас се више него икада суочава са проблемом небезбедности. Уместо да поставе нове инсталације и опрему неопходну за одржавање бушотина, ирачки званичници црпе нафту када год могу и колико год могу. А нафта скоро да кључа, тржиште бележи ирационални скок цена.

ШТА ЋЕ ДОНЕТИ САМИТ НАТО-а У БУКУРЕШТУ? За сада велике наде уступиле су место нагло спласнулим очекивањима у часу када амерички председник Џорџ Буш одлази на своју последњу велику европску турнеју и последњи службени сусрет са руским председником Владимиром Путином. Питања америчког антиракетног система који би требао да се постави у Пољској и Чешкој, приближавање Украјине и Грузије чланству у НАТО-у и Космет само су три тренутно медијски најатрактивнија спорна момента. Москва не прихвата никаква додатна уверавања Вашингтона о новом америчком АБМ систему у Пољској и Чешкој и тешко да би руски генерали око тога попустили тим више што им логика и закони физике дају за право.

Што се тиче уласка Украјине и Грузије у НАТО, цела Грузија сигурно неће никада ући у Алијансу, јер практично већ постоје две отцепљене области, Јужна Осетија и Абхазија, па Москва има инструменте како да управља тим процесом. Чак и у случају Украјине, Москва има одговарајући алат.

Стратегијска капитулација Русије данас једноставно не долази у обзир и Кремљ шаље јасну поруку и следећој америчкој администрацији: Москва намерава да врло офанзивно заступа своје интересе на глобалном плану.Можда је управо због тога и вечно намргођени генсек НАТО-а Јап де Хоп Схефер ових дана тако бесан.