Ćurka i zakletva

HOĆE LI NEKADAŠNjA JUGOSLAVIJA KOŠTATI HILARI KLINTON nominacije u Demokratskoj stranci SAD? Hoće li laži koje je nekadašnja prva dama Amerike izgovorila oko svojih „herojskih” misija u Bosni i Makedoniji biti i uzrok da njezin protivkandidat Barak Obama dobije nominaciju Demokratske stranke?

Jedna američka anketa iz 1999. godine, u vreme afere Levinski, pokazala je da 91 odsto Amerikanaca priznaje da redovno lažu. Da li to znači i da Amerikanci ne žele predsednika u kome ne mogu da se prepoznaju? Kada je Džimi Karter pre nego što je izabran obećao da nikada neće slagati američki narod, pametni senator Frenk Čerč iz Ajdaha je rekao: „Ovaj negira samu istinsku suštinu politike”.

Druga je, naravno, stvar, kada je Amerika u pitanju, zakletva. To je u SAD sveta stvar, pravi simbol, kao i ćurka. Zakletva je jedan od stubova američkog sistema, pri čemu nikakvu ulogu ne igra da li je čovek ateista, ili, pak, uopšte ne veruje u jedan tako svečani čin. Ali, Hilari sve te stvari oko Bosne i Makedonije nije izrekla uz zakletvu. Jer, Klintonovi su pravi politički par, poput Frenklina i Eleonore Ruzvelt nekada. Klintonovi u ovoj kampanji rade zajedno kao profesionalne kolege, Hilari bi sasvim mogla da bude i muškarac.

Da li je ona, dakle, prepredeni, ili dobroćudni lažov? Ili onog američkog puritanizma, kojeg u Evropi tako rado ismejavaju više i nema? Ili ga ima još samo u seoskim područjima? Konzervativci u Vašingtonu i danas su besni što je Bil Klinton, mali lukavi skorojević sa juga maznuo najvažniji posao u SAD. Mit je da Amerika predstavlja besklasno društvo. Istina, siromašni ne mrze bogate, samo im zavide. Bogati se ne boje siromašnih, samo ih kontrolišu u enklavama. Koliko svi zajedno danas vole, ili ne vole crnce? Barak Obama biće sigurno i najbolji test za to pitanje.

U IRAKU NOVA ESKALACIJA GRAĐANSKOG RATA. Koliko će to uticati da ljudi na Zapadu počnu da razgrađuju propagandu koja im se svakodnevno servira u večernjim satima pod maskom vesti, a prema kojoj „suverena iračka vlada nastoji da uspostavi demokratiju”, dok se oni koji se bore u Basri, Faludži i Nadžafu po pravilu predstavljaju kao „militanti”, „pobunjenici”, ili kao pripadnici neke „privatne vojske”, a nikada kao nacionalisti koji jednostavno ne žele strane vojnike u svojoj zemlji i čiji je otpor verovatno osujetio napade na Iran i Siriju. Uz sve to ide i prokletstvo nafte u vreme kada se sve čini da se mondijalizacija rimuje sa demokratizacijom, i kada se ekonomski liberalizam povezuje sa političkim liberalizmom. I sve to u regionu gde politički režimi idu od apsolutne monarhije de jure do apsolutističke republike de facto. Što je najgore, na vidiku nema ni trunke nade: posledice raznih ratova u Zalivu potpuno su izbrisale napredak u razvoju demokratije koji se osećao krajem osamdesetih godina. Na Zapadu se zbog nafte na sve to gleda kao na „kulturne posebnosti” čime se pravda i saradnja sa najgorim bliskoistočnim tiranijama. Argument je sledeći: ako već mora da bude diktature neka ona bude prozapadna.

Borbe u Basri, diverzije na naftovodu u području tog grada, sve to dovodi u pitanje stabilnost Iraka na duži rok. Sa naftnim instalacijama u stanju raspadanja, oporavak iračke naftne industrije, ključni mehanizam finansiranja rekonstrukcije zemlje, danas se više nego ikada suočava sa problemom nebezbednosti. Umesto da postave nove instalacije i opremu neophodnu za održavanje bušotina, irački zvaničnici crpe naftu kada god mogu i koliko god mogu. A nafta skoro da ključa, tržište beleži iracionalni skok cena.

ŠTA ĆE DONETI SAMIT NATO-a U BUKUREŠTU? Za sada velike nade ustupile su mesto naglo splasnulim očekivanjima u času kada američki predsednik Džordž Buš odlazi na svoju poslednju veliku evropsku turneju i poslednji službeni susret sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Pitanja američkog antiraketnog sistema koji bi trebao da se postavi u Poljskoj i Češkoj, približavanje Ukrajine i Gruzije članstvu u NATO-u i Kosmet samo su tri trenutno medijski najatraktivnija sporna momenta. Moskva ne prihvata nikakva dodatna uveravanja Vašingtona o novom američkom ABM sistemu u Poljskoj i Češkoj i teško da bi ruski generali oko toga popustili tim više što im logika i zakoni fizike daju za pravo.

Što se tiče ulaska Ukrajine i Gruzije u NATO, cela Gruzija sigurno neće nikada ući u Alijansu, jer praktično već postoje dve otcepljene oblasti, Južna Osetija i Abhazija, pa Moskva ima instrumente kako da upravlja tim procesom. Čak i u slučaju Ukrajine, Moskva ima odgovarajući alat.

Strategijska kapitulacija Rusije danas jednostavno ne dolazi u obzir i Kremlj šalje jasnu poruku i sledećoj američkoj administraciji: Moskva namerava da vrlo ofanzivno zastupa svoje interese na globalnom planu.Možda je upravo zbog toga i večno namrgođeni gensek NATO-a Jap de Hop Shefer ovih dana tako besan.