Не смете играти на зихер

Све време сте на путу...

Да, мање више. Имам свој комби на који сам прилично поносан. И углавном сам возим. Кад се уморим, дам бубњару. Вожња ми је врста медитације. Часна реч! Кад сте код куће, имате триста ствари да урадите. Када возите, само то радите. Слике се мењају док возим, а кажу да је то добро за мозак.

Зар није напорно?

Није. Само седите и возите. Долазе вам тада неке идеје.

Музичке?

Друге врсте. Музичке ми тада не долазе. Оне ми се јављају само када имам гитару у руци. Нисам ја од оних композитора који могу у аутобусу да измисле нумеру. Мени је потребна инспирација. Мени је потребна гитара у руци.

Шта ћете свирати публици у Ријеци, Бихаћу? Прошетати кроз опус?

То што публика очекује, то и пружам. Моји концерти, то је прича од „Леба и соли”, преко мојих соло албума... Сет листа се повећала. Пред концерт изаберем шта ћу да свирам. И сада је питање шта да одаберем. Знате шта, не смете играти на зихер. Ако сте уиграна екипа, то може да буде рутина, а то није добро. Морате с времена на време стати на клизав терен, играти на ризик. Одсвирати нешто што раније нисте. У последње време сам научио да свирам неке много тешке ствари...

Које тешке ствари?

Нумеру „Дона Ли” Чарлија Паркера, која је за студенте џеза. Трудим се да останем млад духом. Не можете све знати. Морам да признам да својевремено нисам био у „добрим односима” са математиком. Ово вам је исто као када сам успевао уз помоћ ментора да решим неки тешки математички задатак. Нама је потребан стално тај импулс учења како бисмо вежбали мозак, ако је веровати неуропсихијатрима. Када научиш неки нови музички задатак, то је мини-просветљење. А ићи на зихер, свирати већ одсвирано то није... Ускоро долазим са војним Биг бендом из Словеније. Они само имају униформе и организовани су под том капом армијском. И сјајни су музичари. Звали су ме и, након кратке сарадње, схватио сам да су изузетни. Тај бенд звучи као велики светски. Као да свирам са Квинсијем Џонсом. То је неописиво.

Почели сте да сарађујете пре две године са њима...

Да, и то је било толико добро, објављен је албум са концерта који смо свирали у Љубљани. И штета је било да то остане само у Словенији, а да не покажемо некој широј публици. Зато сам дошао на идеју да их позовем у Скопље. Па онда и мојој драгој публици у Београду. Само у та два града.

Какав ће бити тај београдски програм?

Врло, врло занимљив. Неке џез нумере, много познате. И светске и моје. Биће на концерту и изненађења. Биће познатих поп, фанк, џез композиција. Неке, рецимо, композиције Стивија Вондера. Схватио сам да сам један од ретких који је успео толике разноразне ствари да уради. Све сам живо прошао. И у том смислу Бог ме благословио.

Ви ћете се представити сарадњом са Словеначким војним оркестром, својевремено је Мањифико управо у „Сава” центру наступио са нашим „Станиславом Биничким”...

За све велике ствари на себе морате да преузмете велики ризик. Ово са чим сада излазимо пред публику нешто је сасвим ново за њу. Сви питају шта је ово, одакле сад то. Али, ето. Одакле та сарадња?

То је изградња културних мостова. Ја сам увек за изградњу, а не за рушење. Лепо је да публика види како постоји сарадња уметника из различитих крајева.

Криза ауторства, постоји ли у региону, Европи, свету?

Сви се ослањају на нешто што је било. И сви су нешто носталгични. Прошлост им изгледа боље него садашњост. Верујем да има кризе. Можда аутори нису довољно представљени широј публици. Нису окићени венцима из Друштва писаца и нису одмах добили „Греми” или Оскар. Ми смо заокупљени политиком и нема места за остало, осим мало за спорт. Криза је присуства у медијима.

Како када има све више медија?

Када имате огромну понуду свега и свачега, онда нема ничега. Ово напумпавање и спиновање, извртање истине, то је тренд и не знате шта читате. Нажалост, читате тривијалности направљене за продају медија. Има довољно добрих аутора, али на андерграунд нивоу и на блогистичком. Недавно сам завршио књигу Дејвида Линча „Ухватити велику рибу”. Кратке приче, савети младим уметницима. Читајући ту књигу, не верујем да су аутори у кризи...

Али, то је Дејвид Линч. Књижевност...

Да, тачно. Зависи шта гледате, шта тражите. Нема новог Андрића, али биће га. Кроз десетак година знаћемо шта се данас дешавало. Од велике количине информација гледалац или слушалац је збуњен. Тешко је изабрати...

Шта је са музиком? У Македонији, рецимо. Или код нас у Србији?

Има добрих аутора али, као што сам већ рекао, на нивоу андерграунда. У Србији сам урадио један дует са Марком Луисом. За његов нови албум. И ја му желим срећу. Одличан је. Обрадили смо једну песму његовог тате. И када ме је позвао, нисам уопште размишљао да ли да гостујем. Моја мама је имала плочу његовог тате. Та сентименталност је урадила своје. Волим да дам неки скромни потпис неком пројекту.

Како бисте сумирали тај ваш професионални пут дужи од четири деценије?

Ух, то је много тешко питање. Ускоро ћу почети да пишем књигу о свом животу и својој каријери. Ту књигу ћу написати сигурно. И биће хит! А не бих да сумирам јер је сумирање за пензију. Немам шта да сумирам. Било је успона, било је падова. Прилично сам задовољан собом јер сам урадио ствари које ни сањао нисам да ћу урадити. Да ћу успети да достигнем неке висине које су недостижне за већину музичара.

Шта сте сањали?

Да имам рок бенд и да имам „гибсон” гитару. И то сам остварио. Међутим, после су се отворили неки нови хоризонти.

Остварили сте, значи, свој сан?

Свој сан још увек остварујем. И покушавам и даље да га сањам.