ВАЈМАРСКА СРБИЈА

Данашња Србија често се пореди са вајмарском Немачком. То особито воле да раде они који радикале изједначавају са нацистима. Радикали, наравно, нису нацисти. Али, то не значи да Србија не личи на вајмарску Немачку. Паметан човек, па и цео народ, из тих сличности може штошта да научи.
Прво, сличан је међународни контекст.

Немачка је проглашена главним, па и јединим кривцем за Први светски рат. За казну је цео трошак рата сваљен на њена плећа. За казну јој је одузето 15 одсто територије. Огромном делу немачке јавности и осуда и казна чиниле су се неправедним. Данас знамо да је велики део ратне пропаганде доиста почивао на измишљотинама. Наводно масовно немачко силовање Белгијанки, јавно и по градским трговима, измишљено је како би Енглеска заволела рат. Наводно потапање америчког путничког брода са 2.000 путника измишљено је како би САД уопште заратиле. Немачка се осећала као жртва масовних лажи и безобзирне преваре. Можда је и била.

Друго, немачку економију, оштећену ратом и инфлацијом, покушали су да лече неолибералним мерама. Канцелар Брунинг је 1930. одлучио да послуша савете "међународних експерата" и радикално скреше јавну потрошњу. То је нарочито погодило социјални сектор. Чак су укинути и јавни издаци као помоћ обавезном осигурању за незапослене. Но, уместо обећаног опоравка економије, 1931. и 1932, наставио се економски пад. Неолиберали су објашњавали да само треба бити довољно стрпљив. Али, децу је требало већ данас нахранити. Дошли су избори 1932. Онај ко је Немцима понудио хлеб добио је и њихове гласове. Само су неолиберали били изненађени.

И треће, изборни систем је такође пројектован да изражава "сав плуралитет политичких мишљења". Чист пропорционални систем омогућио је малим, екстремистичким странкама да уђу у парламент. Укотвивши се у систему, оне су шириле пропаганду, расле и чекале прилику. И леви и десни екстремисти хранили су се узајамном мржњом и страхом од "оних других". А заједнички су нападали леви и десни центар, својски радећи на уништењу парламентаризма.

Комунисти су, рецимо, оптуживали социјалдемократе да је њихова република "прикривена диктатура капитала". Њихов лек се састојао у отвореној "диктатури пролетаријата". Наденули су социјалдемократама име "социсти". "Социсти, нацисти, све је то исто", говорили су. Све до 1933. када су научили разлику – у логору. Нацисти су, са своје стране, такође оптуживали либералну и конзервативну десницу да су "мекани", "попустљиви" и "недовољно национални". Када су пак они сами узели да показују како изгледа бити "тврд" и "националан", од Немачке је остала само гомила шута.

Но, какогод, парламентаризам је у Немачкој ипак преживљавао све док су могле да се направе умерењачке владе. Мањинске или већинске, левог или десног центра, ове владе су свагда прављене тако да се крајњаши – комунисти и нацисти – држе подаље од власти. А онда, после новембарских избора 1932, то једноставно, математички, више није било могуће. Комунисти су имали 100 места, нацисти 196, а сви остали 262 мандата. Влада се није могла направити било без комуниста, било без нациста. Фон Папен је изабрао нацисте. Да су центрумаши и СДП могли одабрати комунисте, историја би свакако кренула другим током. Али, вероватно не са другачијим последицама по парламентаризам.

Свако паметан из поређења са вајмарском Немачком може извући поуке. Запад, да пропагандне лажи и мрцварење једног народа не могу донети никакво добро. Неолиберали, да се њихова шок терапија некако одвећ често завршава кобно по пацијента. ДС и ДСС, да ће још дуго морати једни с другима да сарађују. ЛДП, да ако радикалима додељују улогу нациста онда они сами узимају улогу бољшевика. СРС, да националистички реваншизам може довести до губитка још 30 одсто територије и до потпуног националног слома.

А сви заједно треба да схватимо да постоји једна тачка после које се Вајмарска Република неминовно сурвава у Трећи Рајх. И колико год да нас међународне бирократе и неодговорни амбасадори гурају ка тој тачки, на нама је да се својски потрудимо и Србију одгурамо од ње. Јер, ако дотерају Србију до тамо, господа ће једноставно рећи: "Упс!" и сести у авион. А ми ћемо са својом децом остати да овде живимо и да одговарамо на питање – да ли се и Србији морао догодити Вајмар?