ТАЈНА ТЕТКИНОГ ПРЕДСОБЉА

Како живи српска политичка елита? Не, на то питање нећемо добити поуздан одговор. Тешко је примаћи се, или проникнути у врхунски хедонизам владајуће олигархије, који иначе не трпи материјална ограничења. Али, редовно ваља покушавати. То није само радозналост, него, рецимо, мала анатомија лакомости.

О томе шта се дешава „на врху“ углавном наслућујемо ослушкујући политичку чаршију. У њеним омиљеним легендама има претеривања, драмске дораде и маштовите надградње. Мада, није здраво сва креативна предања о „незаситом политичком подземљу“ одбацити само због извора приче. Других извора неће ни бити ако се мечка не истера на видело.

Да политички крем живи у увредљивом нескладу са „резултатима рада“ види се и голим оком. Упрошћено, то би значило ово: што нама горе – њима све боље. Ова једначина са много непознатих свакако садржи у себи и неизбежну егалитаристичку нијансу. Али и питање: ко су они да на тај начин оформе високу потрошачку класу, у којој је важан само критеријум припадности групи или олигархији!

Иначе су поједине политичке групације „у елити“ у сталним међусобним сукобима. Неки од њих имају трагикомичне нијансе, уз биране увреде, достојне сваке боље кванташке пијаце: „Лопови, криминалци, пљачкаши, плаћеници!“ Нико не износи доказе за своје тегобне оптужбе, нити се претерано труди да их оповргне, ако ту не рачунамо размену углавном простачких увреда.

А онда се јавио Млађан Динкић, човек који је на себи истрпео бесконачно много „лоповских“ опита. Он се повео за узорима из неких земаља западног света, и приказао јавности своју „имовинску карту“. Ништа посебно: двособан стан, ауто из 2001, педесетак хиљада евра на рачуну. Средња класа, тако је сам себе видео Динкић после јавне исповести о свом скромном имању.

Позвао је и новинаре на кафу. Све што су видели личило је на уточиште просечне грађанске породице. Ко би рекао да су Динкићу толике паре „прошле кроз руке“!

Тај нови манир показивања смерности је занимљив, ако већ није демагошки. Дилема између јавне одговорности и чувања приватности код „државних радника“ морала би да буде релативизована. А, ипак, нико не може да иде до краја, и чачка по нечијој имовини „до ситних кошчица“. Велике тајне откривају се тек кад мајстори оду!

Радикалске етичке натукнице у том смислу одавно су лицемерне, досадне и једноличне. Бар да у њима има трагова вређалачке луцидности! С друге стране, нема доказа о њиховој ендемској честитости. После Динкићевог „отварања“, Вучић је поновио своју пресуду по којој је Млађан „криминалац“ и обећао да ће то доказати.

На неки начин, Динкић је размрдао самозадовољни политички крем. Неки су кренули путем јавне имовинске интроспекције, а има и грађана од те сорте који су надмоћно одбили да покажу шта имају. На пример, Томислав Николић није пристао да му чаршија завирује у богатство.

Иначе, и Николић је један од срећних људи којима се политичка авантура и те како исплатила. Да није – сигурно би нашао други посао, или се вратио старом. Или би бар рекао шта му је била стартна основа кад је стигао у Београд, а шта је стекао радећи на добробит несрећне, сиромашне Србије.

Уопште, политика је издашно уоброчила многе просечне људе, који су до врхунског статуса стигли вођени својим осећајем за стицај околности. Лично знам неке борце из ДОС-a, из времена кад су рушили стару власт. Били су пуки сиромаси, и то се није могло ни визуелно сакрити.

Данас носе скупа одела, и те како недоступна обичном свету. Један стајлиста тврди да има осредњих државних чиновника који на себе облаче „читаву гарсоњеру“. То је само спољни знак да се тај човек издвојио, и припада сфери која је лишена свих брига, осим од пада.

Оставинска расправа о имовини покојног градоначелника Београда у ствари је парадигма свих мистерија у том смислу. Шта је заиста поседовао бивши лордмер, и због чега је чаршија толико ангажована? Тај замршени спор представља постхумну расподелу хедонизма, предизборни терет, али и скандалозну погодност, како за кога.

        Очигледно је да у политици није било и нема светаца, па тако не може проћи ни усиљена беатификација бившег градоначелника с највишег места.

Имовина најбогатијих ионако ће остати вечита тајна. Показаће нам само оно што желе. Овде не мислим само на Динкићеву грађанску отвореност или Николићев увежбани цинизам. Нити на домаћински базен Велимира Илића и скромно теткино предсобље, у коме често ноћива Божидар Ђелић.