Ударници

Обалско утврђење између две ђердапске хидроелектране добро се држи. На аутопуту нема застоја. Колосеци на пругама Брчко – Бановићи, Шамац – Сарајево, али и од Добоја до Бањалуке нису закоровљени. Борове тајге на делу Пештерске висоравни и Власини из године у годину све импресивније изгледају. Нови Београд је уистину прави велеград...

Није ово новинарски рапорт, већ мало оглашавање уз 1. април, познатији као дан шаљивџија, да не кажем, лажова. Међутим, о њима нећемо, јер их је свима преко главе. Први дан априла је, да подсетимо, некада био дан добровољног омладинског рада, ОРА, ударника. Био је то до пре 18 година, када је у налету такозваних нових „ревизиониста” избрисан из свих важећих календара. Понижен, извређан и ућуткан. Као да се радило о каквој секташкој организацији.

Ново време, управо је, међу првима „лустрирало” и ударило на акцијашке ударнике широм Србије и бивше Југославије. Њихов последњи жамор чуо се крајем августа 1990. године у тврђави Фетислам код Кладова. Покличе раду, другарству, као и братству и јединству однео је ветар звани „горњак” ка Трајановом мосту, а потом даље низ Дунав...

Они који су напрасно почели да се диве фацама окићеним као новогодишње јелке, тетовираним јапијима, пробисветима, скоројевићима и медиокритетима, немали свет негдашњих акцијаша напросто су заорали. У тој првој „бразди” пали су и нестали сви којима је узор био легендарни рудар Алија Сиротановић. Аци Радојичићу, возачу ГСБ-а из Београда, који је у једној смени ломио и по десет крампова, више се не диве ни његова рођена деца. Ко више зна за Неџмедина Мушљу са Косова, који је на 18 акција стекао 19 ударничких значака. Дубоко у самовање повукао се и Срећко Сретовић из Краљева, који је 12 година узастопно био организатор посла на акцијама широм земље. Да је он којим случајем окачио о прса сва акцијашка одличја засенио би и чувеног руског војсковођу Суворова. Због скромности то није учинио, али га је „крамповање” за отаџбину коштало брака...

Ударничке значке данас тек понеко изнесе уз зарђале антиквитете на импровизованим тезгама бувљака. Иако им је цена пала на 50 динара, нико их неће. Уосталом, ко се још диви тим одличјима. Ударницима се данас проглашавају они што јако ударају, хитро лепе и прелепљују предизборне плакате, батинају основце, затварају стадионе или грчевито траже да се кафићи и сплавови уопште не затварају. Верујем да и данас има подоста младих људи који би преко лета „’оладили” са компјутерима и отишли на неко акцијашко дружење и рад. То је, нажалост, немогуће. Акције су себични нерадници прогласили за једну од ружнијих епизода наше прошлости.

Сигурно је да у акцијашким заносима било делом и ритуалних мотива. Међутим, да ли се памти иједна озбиљнија грађевина која није подигнута, помало, и уз враџбине. Ипак, када се слегне свакоразна ветропирија и успостави равнотежа међу правим вредностима – ваљда ће и то доба доћи – задовољство ће бити на страни оних који су оставили своју зиданицу. Исто тако, истине ради, треба знати да ударничке зиданице никада нису завршиле у песку!