Поточара меље већ 135 лета

Ужице – „Хајде, газда, самељи ми ово жита. Платићу или узми ујам, како ти воља”. Те речи, док деценије теку, у Бојовића воденици на Ђетињи покрај Севојна чују се из дана у дан. Пуних 135 година већ, колико ова поточара опстаје. Стамена и постојана попут свог воденичког камена, неуморна као вода брзе Ђетиње која је покреће.

Трајање овом старом млину даје упорност породице Бојовић. У њој се, налик породичном предању, брига о воденици генерацијама преноси. Мењају се времена, напредује техника, свет се сав везама умрежио, а стара поточара, скоро непромењена од почетка, свему одолева. Кад је направљена 1873. године, окруживале су је дрвене куће и блатњави путеви, сада је широка магистрала изнад ње и около перионице, радионице, брза храна, шљаштеће рекламе...Но не смета, Ђетиња и даље исто тече, а Бојовића воденица као некад меље.

На њеном зиду, крај улазних врата, уклесана плоча. Млин основаше Димитрије Бојовић и синови му Петар и Недељко, 1873. године. Сада у млину послује њихов наследник, праунук Димитријев, Стеван Бојовић. Прешао седамдесету, а џакове подиже.

– Од дрвета је ова воденица била кад је направљена – почиње за наш лист причу Стеван. – Имало је тада десетак оваквих млинова на Ђетињи низводно од Ужица, а, ево, одавно је једина. Почетком 20. века наиђе велика вода, поплава сруши и однесе воденицу. Али, моји дедови је брзо обнове, направе 1911. године нову, зидану. Без имало бетона. Све камен у камен, као што је прављен стари мост у Мостару. Да издржи терет просторије и навалу воде.

У Другом рату, Бугари запалише Бојовића воденицу, али и пожар она издржа. Чељад похиташе, на време ватру угасише, па новом обновом продужише јој век. Током бомбардовања НАТО 1999. старица је од околних удара прилично растресена, пукотине на ћошковима су и сада видљиве. Једва је то издржала, но ниједна институција да се сети да понуди оправку објекта или какву надокнаду.

– Мељем овде кукурузно, пшенично и хељдино брашно. Воденица ради по принципу поточаре: из јаза изнад млина вода се усмерава на воденичко коло, а са њега снага преноси на воденичко камење у просторији. Има их два, сваки тежи по четири товара. Мењају се сваких двадесетак година, а набављам их у Дубљу код Врњачке Бање, где је мајдан те посебне врсте камена – казује нам воденичар Стево, који је некад радио у Ваљаоници бакра, па сада се у пензији млину потпуно посветио.

Иначе, килограм пројиног брашна овде се продаје за 60 динара, хељдиног за 200, а ко би да ујмом или ушуром плати млевење даје десетину од самлевеног.

– Има посла, доносе људи да мељем жито. Понекад туристи сврате да виде воденицу, чули су за њу, то им је као атракција. Опстаје овај млин и у садашњем времену, па ће ваљда и будућност имати. Ево, моји унуци Немања и Душан помажу ми кад има више посла, воле да бораве овде. Надам се да ће они наставити традицију Бојовића воденице – каже за „Политику”, коју редовно деценијама чита, Стеван Бојовић.