Катастрофалан однос према баштини

Небројано много речи је већ изговорено о лошем стању у култури Србије. Зато једино има смисла мислити о начинима за решавање проблема.

Постоје три главна сегмента културне политике о којима је неопходно да се брине константно, а то значи свакодневно.

Прво је очување српске културне баштине – системска брига о културној баштини би требало да буде свакога дана на дневном реду Министарства културе, института САНУ, осталих институција културе, као и на седницама катедара факултета који с овом темом имају везе. Потребно је да се успостави координација и направе договори међу институцијама, како би се тачно одредило шта је чији посао.

Када је музика у питању (а вероватно је донекле слично и у другим уметничким областима), стање заоставштине српске уметничке музике је катастрофално – за око 90 посто музике наших композитора који нису живи или се не зна где се налазе нотни записи или су партитуре у тако лошем стању да је из њих, без ревизије, немогуће изводити музику. У САНУ је основан Одбор за заштиту српске музичке баштине, чији сам председник, а који се бави овим проблемом. Ипак, за спасавање музичке баштине овај Одбор на располагању годишње има између 500.000 и 600.000 динара бруто. И поред овако минималних средстава, Одбор је до сада издао 6 ЦД издања са делима неких од најзначајнијих српских композитора, организовао 7 концерата, штампао ноте и отпочео с огромним послом стварања централне базе података о свим композиторима уметничке музике који на било који начин имају или су имали везе са Србијом.

Један део добрих активности у овом смислу сада спроводе и УКС, Музиколошки институт и Музиколошко друштво, али је све то заједно, због минималног финансирања, далеко од довољног. Само ако постоје извођења и снимања наше музике, и то свих епоха, ми можемо да успоставимо систем вредности, да сазнамо шта је то што може да траје, а да тиме такође стекнемо исправан однос према савременој продукцији – када се успостави такав систем вредности, заснован на организованој и константној бризи о очувању материјалних и звучних сведочанстава (у случају музике, то су партитуре, концертна извођења и снимци), онда ће и савремена продукција имати своје јасно место и у садашњости и у будућности. (У противном, докле год се интересовање самих уметника буде сводило искључиво на бригу о себи и свом стваралаштву, исто тако ће и њихова заоставштина за будућност нажалост бити, када њих више не буде, гурнута у буџак историје.) Поред претходно реченог, брига о баштини изнедриће нека неправедно заборављена, а вредна дела наше уметности која имају потенцијал да постану део светске уметничке баштине, а то ће бити огроман психолошки и емотивни подстицај да се, као народ, излечимо од дубоког осећаја понижености и осећања ниже вредности, који су се у наше национално биће увукли као последице изгубљених ратова.

Други сегмент културе о којем је неопходно стално бринути јесте савремена продукција. Најважнији елементи за развој савремене продукције су наруџбине, снимања, извођења, откупи, преводи, промоције итд. Ипак, још важније од свега тога је омогућавање што већег протока информација и људи. У земљама западне Европе најнормалнија је ствар да у оркестрима, у позориштима, на факултетима раде инострани уметници – што су бољи и што их је више, то је квалитет културне понуде богатији и интересантнији, а на тај начин се повећава и публика, као и финансијска подршка. Такође, сасвим је уобичајено и да изврсни уметници из иностранства буду директори фестивала, директори позоришта или оперских кућа. То се показало као одлична пракса, јер омогућава независно деловање – овакви изврсни уметници, који долазе са стране, једино што желе јесте да институцију у којој делују подигну на што виши професионални и уметнички ниво, будући да нису политички зависни од средине у коју су дошли. У Холандији је нпр. директор најважније оперске куће Музиктеатра, која је 2016. проглашена за најбољу оперску кућу на свету, француско-либански редитељ Пјер Оди; директор чувеног енглеског Ковент гардена је до скоро био Данац Каспер Холтен итд. Што више страних продукција, оркестара, уметника гостује у Србији, то више Србија постаје отворена, побеђује предрасуде и почиње да разумева шта је истинско поштовање и уважавање себе и другог, па ова осећања почињу да се преливају и на свакодневни живот. Поред овога, неизмерно је важно неговати и аматерски културни живот, јер је он расадник талената и брана општој баљезгаризацији стварности.

Трећи сегмент који захтева ургентно и озбиљно лечење су медији – са свих страна вришти потребу о увођењу казни за простачке, вулгарне, монструозне садржаје у медијима. Ово је заправо први корак, јер, без њега, Србији ће бити потребно још двеста година да поново постане земља у којој се људи међусобно поштују, уважавају, воле и у којој остају да живе.

*композотор