Katastrofalan odnos prema baštini

Nebrojano mnogo reči je već izgovoreno o lošem stanju u kulturi Srbije. Zato jedino ima smisla misliti o načinima za rešavanje problema.

Postoje tri glavna segmenta kulturne politike o kojima je neophodno da se brine konstantno, a to znači svakodnevno.

Prvo je očuvanje srpske kulturne baštine – sistemska briga o kulturnoj baštini bi trebalo da bude svakoga dana na dnevnom redu Ministarstva kulture, instituta SANU, ostalih institucija kulture, kao i na sednicama katedara fakulteta koji s ovom temom imaju veze. Potrebno je da se uspostavi koordinacija i naprave dogovori među institucijama, kako bi se tačno odredilo šta je čiji posao.

Kada je muzika u pitanju (a verovatno je donekle slično i u drugim umetničkim oblastima), stanje zaostavštine srpske umetničke muzike je katastrofalno – za oko 90 posto muzike naših kompozitora koji nisu živi ili se ne zna gde se nalaze notni zapisi ili su partiture u tako lošem stanju da je iz njih, bez revizije, nemoguće izvoditi muziku. U SANU je osnovan Odbor za zaštitu srpske muzičke baštine, čiji sam predsednik, a koji se bavi ovim problemom. Ipak, za spasavanje muzičke baštine ovaj Odbor na raspolaganju godišnje ima između 500.000 i 600.000 dinara bruto. I pored ovako minimalnih sredstava, Odbor je do sada izdao 6 CD izdanja sa delima nekih od najznačajnijih srpskih kompozitora, organizovao 7 koncerata, štampao note i otpočeo s ogromnim poslom stvaranja centralne baze podataka o svim kompozitorima umetničke muzike koji na bilo koji način imaju ili su imali veze sa Srbijom.

Jedan deo dobrih aktivnosti u ovom smislu sada sprovode i UKS, Muzikološki institut i Muzikološko društvo, ali je sve to zajedno, zbog minimalnog finansiranja, daleko od dovoljnog. Samo ako postoje izvođenja i snimanja naše muzike, i to svih epoha, mi možemo da uspostavimo sistem vrednosti, da saznamo šta je to što može da traje, a da time takođe steknemo ispravan odnos prema savremenoj produkciji – kada se uspostavi takav sistem vrednosti, zasnovan na organizovanoj i konstantnoj brizi o očuvanju materijalnih i zvučnih svedočanstava (u slučaju muzike, to su partiture, koncertna izvođenja i snimci), onda će i savremena produkcija imati svoje jasno mesto i u sadašnjosti i u budućnosti. (U protivnom, dokle god se interesovanje samih umetnika bude svodilo isključivo na brigu o sebi i svom stvaralaštvu, isto tako će i njihova zaostavština za budućnost nažalost biti, kada njih više ne bude, gurnuta u budžak istorije.) Pored prethodno rečenog, briga o baštini iznedriće neka nepravedno zaboravljena, a vredna dela naše umetnosti koja imaju potencijal da postanu deo svetske umetničke baštine, a to će biti ogroman psihološki i emotivni podsticaj da se, kao narod, izlečimo od dubokog osećaja poniženosti i osećanja niže vrednosti, koji su se u naše nacionalno biće uvukli kao posledice izgubljenih ratova.

Drugi segment kulture o kojem je neophodno stalno brinuti jeste savremena produkcija. Najvažniji elementi za razvoj savremene produkcije su narudžbine, snimanja, izvođenja, otkupi, prevodi, promocije itd. Ipak, još važnije od svega toga je omogućavanje što većeg protoka informacija i ljudi. U zemljama zapadne Evrope najnormalnija je stvar da u orkestrima, u pozorištima, na fakultetima rade inostrani umetnici – što su bolji i što ih je više, to je kvalitet kulturne ponude bogatiji i interesantniji, a na taj način se povećava i publika, kao i finansijska podrška. Takođe, sasvim je uobičajeno i da izvrsni umetnici iz inostranstva budu direktori festivala, direktori pozorišta ili operskih kuća. To se pokazalo kao odlična praksa, jer omogućava nezavisno delovanje – ovakvi izvrsni umetnici, koji dolaze sa strane, jedino što žele jeste da instituciju u kojoj deluju podignu na što viši profesionalni i umetnički nivo, budući da nisu politički zavisni od sredine u koju su došli. U Holandiji je npr. direktor najvažnije operske kuće Muzikteatra, koja je 2016. proglašena za najbolju opersku kuću na svetu, francusko-libanski reditelj Pjer Odi; direktor čuvenog engleskog Kovent gardena je do skoro bio Danac Kasper Holten itd. Što više stranih produkcija, orkestara, umetnika gostuje u Srbiji, to više Srbija postaje otvorena, pobeđuje predrasude i počinje da razumeva šta je istinsko poštovanje i uvažavanje sebe i drugog, pa ova osećanja počinju da se prelivaju i na svakodnevni život. Pored ovoga, neizmerno je važno negovati i amaterski kulturni život, jer je on rasadnik talenata i brana opštoj baljezgarizaciji stvarnosti.

Treći segment koji zahteva urgentno i ozbiljno lečenje su mediji – sa svih strana vrišti potrebu o uvođenju kazni za prostačke, vulgarne, monstruozne sadržaje u medijima. Ovo je zapravo prvi korak, jer, bez njega, Srbiji će biti potrebno još dvesta godina da ponovo postane zemlja u kojoj se ljudi međusobno poštuju, uvažavaju, vole i u kojoj ostaju da žive.

*kompozotor